Search for content, post, videos

Uspeh je moderna opsesija koja može uništiti život

opsesija

Alan de Boton je čuveni pisac, sociolog i filozof čija dela su prevedena i na naš jezik (Statusna zebnja, Kako Prust može promeniti tvoj život). Poput većine nas, Alan kaže da najveći problem sa “krizama karijere” doživljava u nedeljnim večerima kada se otvara jaz između njegovih očekivanja i realnosti i to se uvek završi sa glavom zabijenom jastuk. Ali ovakva opsesija uspehom, kaže de Boton, nije proizvod individualne krize. Ona je opšta, velika kriza ljudskog roda koja svoj koren ima u tome da je danas zaista lakše nego ikada ostvariti uspeh u nečemu i stvoriti uslove za dobar život.

Međutim, istovremeno je i neuporedivo teže ostati spokojan, osećati se slobodno u odnosu na strah od neostvarenosti, od neiskorišćenosti potencijala, od karijernog neuspeha.

opsesija

opsesija uspehom i neuspehom

A zašto je to tako? Zato, kaže de Boton, što smo okruženi snobovima!

Čitav svet misli da je snobizam britanski, iliti oksfordski fenomen, ali to nije istina. Snobizam je svuda oko nas. A snob je svako ko izdvoji jedan deo vaše ličnosti i samo na osnovu toga donosi zaključke o tome ko ste vi u celosti i koliko vredite.

Danas nema dominantnije vrste snobizma od poslovnog snobizma. Posle samo nekoliko minuta poznanstva sa nekim, usledi to ikonično pitanje 21. veka: “Čime se baviš?”. Od vašeg odgovora zavisi predstava koju će za čitavu budućnost vašeg poznanstva neko stvoriti o vama.

Suprotnost snobovima su naše majke. One koje nas vole, bez obzira na to šta smo postigli.

Ali, svako ima samo po jednu majku i čitav svet snobova koji prosuđuju.

I zato nam postaje toliko bitno koliko ćemo uspeha postići.

opsesija

Glavni razlog zašto danas ne možemo da budemo spokojni je u nečemu, na prvi pogled, lepom – u nadi koju svi imamo povodom naših karijera. Nikada ranije očekivanja od ljudi nisu bila toliko visoka. Rečeno nam je na mnogo načina da za nas nema ograničenja i da svako može postići sve što poželi. Više nema sistema kasti i svakom je otvoren put da se uzdigne do kraja društvene lestvice. Zvuči savršeno? Tu je i duh jednakosti bez hijerarhije, svet jednakih šansi za sve. Ali tu su zavist i opsesija. Strašna, jeziva, razgnevljena zavist o kojoj se nerado priča i koje nikada nije bilo u ovolikoj meri.

A zavist je neraskidivo povezana sa duhom jednakih šansi za sve.

Jer, ne možete biti ljubomorni na englesku kraljicu. Ona vam je previše strana, njena sudbina ni po čemu nije slična vašoj. Što vam je neko bliži po poreklu, socijalnom statusu, obrazovanju ili po godinama, verovatnoća da osetite zavist raste. I zato što ne žive u kraljevskim palatama, svi ljudi koje srećemo na svakom koraku nam deluju kao neko poput nas. Ali nam je, na koncu, i mnogo teže da im oprostimo uspeh veći od našeg. Opsesija nečijim uspehom polako prerasta u opsesiju sopstvenim neuspehom.

Danas je jednako neverovatno da neko postane bogat poput Bila Gejtsa kao što je u 17. veku bilo neverovatno da jedan seljak postane kralj Francuske.

opsesija

bil gejts

Međutim, to se ne predstavlja tako. Danas nas sa svih strana ubeđuju da, ako smo dovoljno uporni, domišljati, predani svi možemo postati bogati kao Bil. Iako je to čak i matematički nemoguće, osećamo obavezu da damo sve od sebe u toj nameri.

Istovremeno, dok nam društvo govori sve češće i glasnije ti to možeš naše samopouzdanje je na sve nižem nivou.

Opsesija i teror meritokratskog društva

U meritokratskim društvima, kakva postoje u zapadnim metropolama, pravilo je da ako imate snagu, veštinu, znanje i volju možete postati sve što želite. Tako izgledaju moderni veliki gradovi. Sačinjeni su od talentovanih ljudi iz provincije ili drugih država, koji su došli do ugleda i pozicija isključivo svojim zaslugama. I to zaista zvuči kao ideal, ostvarena utopija na zemlji.

Ali, ako verujete da u današnjem društvu svako ko je na vrhu i zaslužuje da se nalazi na vrhu, onda istovremeno morate verovati i da svako ko je na dnu zaslužuje da se nalazi na dnu. Neuspeh je, kao i uspeh, stvar zasluge.

Nekada su neupešni doživljavani kao nesrećni, – danas, kao luzeri. Da li je, onda, meritokratski sistem dobar? Jeste, u teoriji i kao ideja. U suprotnom, protivite se ideji da svakom bude dostupno da se uspne na lestvici, u skladu sa svojim mogućnostima.

U praksi je, ipak, očekivanje da svako dobije po zaslugama i nađe se tačno tamo gde zaslužuje, i dalje stvar utopije.

opsesija

utopija

Nema ničeg lošeg u ideji uspeha. Jedino je bitno da budemo sigurni da je to naša, lična ideja, a ne društvena opsesija uspehom. Verovatno da u svakom čoveku postoji urođena težnja za ostvarenjem, ali ona ne mora biti isključivo karijerna, isključivo meritokratska. Nju treba pronaći. Kada se sluša taj unutrašnji glas, put do uspeha je mnogo lakši. Jedino što se onda može desiti je da u očima drugih vi ostajete luzer jer niste podelili njihovu predstavu o uspehu. Ali ako ste zaista uspeli u onome što je bio vaš pravi poziv koji ste iskreno osetili, znate i sami da vas zaista neće biti briga.

Autor: Dušan Stojanović

Izvor: Kultivisise.rs