Na kraju svake godine pitamo se šta će nam to Nova doneti? Onda tokom prvih dana te iste Nove još nas drži nada da nam donosi Ono dugo željeno. Prođe prvi mesec, prođe i drugi pa tako i vidimo da nam možda nije donela Ono, ali da nam je i te kako dosta toga odnela. Onda se protivimo, negodujemo, ali kao smrtna bića ne možemo ništa da joj učinimo. Da joj to isto oduzeto otmemo i vratimo celovito, tamo gde je i dalje prazno mesto ostalo.
Na kraju ove godine stihovi dve pjesme kao da mi obilježavaju decembarske „čarolije“ . I dok stihovi tih pesama uz koje sam odrastala ja i generacije sa kraja 80-tih i početkom 90-tih, (još uvek miris čaja i krofni širi se prostorijama vrtića Lastavica), sada ih sve češće slušam. Bajagine „Godine prolaze nervoznim korakom, godine prolaze Mi stojimo, jesmo li sretniji?“
Da, jesmo li sretni ili samo malo pametni godine će to znati? Dok na to u mojoj glavi Freddie Mercury odgovara „Show must go on“!
Možda je naivno ovo povezivanje, ali zar se sva naša drama i ne nalazi u ovako običnim pitanjima, baš tu gde se odigrava život. Na kraju nam ostane da se pomirimo sa svim tim što su nam godine odnele; naše mlade godine, ljubavi, zdravlje, voljene osobe …. Ali godine odnose i bol. Da. One odnose i bol i razočarenje, jer svakim krajem decembra nada i vera (a pomalo i ljubav) mešaju se sa tim oduzetim stvarima na koje smo mislili da imamo pravo.
Nemamo mi pravo na to. Pravo koje svakako imamo jeste da budemo tu i da ne damo bolu da nam uzme još koju godinu. Pa šta iako u toj godini niste diplomirali, zatrudneli, postali CEO, “who cares”… Ima još godina za čestitanje te diplome, ima još godina kada će vas plač deteta trzati iz tek započete REM faze. Ima još godina da uzdignuto dođete na godišnjicu mature kao CEO i imate još godina da dosanjate sve nedosanjano i oduzeto. Samo život, to čuvajte tokom svih godina, on se sada sanja, ne u januaru, ne leti, ne juče već danas!
Eto, i da imam tu priliku da upoznam tog čikicu od koga je zapadna konzumerska kultura napravila sveca zaista ne znam šta bih ga pitala. Možda kako onako bucmast prolazi kroz sve dimnjake i ostaje u formi? Taj čikica ne postoji. No postoji nada i vera u Tvorca našeg da će on svima po zaslugama, (jer samo smo ljudi) doneti ono što čini suštinu naših bića i odneti samo ono što nam pravi duboke podrume u duši.
P.S. Srećna vam Nova godina i pustite godine nek čine svoje. Na kraju krajeva tako se i pravi istorija.
Dragana B. Mijušković