Search for content, post, videos

Često ignorisan problem kada je borba dobra i zla u pitanju

problem

“Kada bi problem dobra i zla imao jednostavno rešenje… Da znamo da negde postoje zli ljudi koji čine zla dela bilo bi dovoljno samo da ih razdvojimo od dobrih i uništimo. Ali, linija podele dobra i zlo preseca srce svakog ljudskog bića.” Aleksandar Solženjicin

problem

borba dobra i zla se odvija iskljucivo u nama

Zli ljudi rade zle stvari. Kakav mit zapadne kulture. Mitovi zapada su zasnovani samo na pojedinačnim slučajevima. Mit o komunističkim društvima, kao npr. Sovjetskom Savezu, je samo državno pitanje i personifikacija zla. Ovakav stav je izuzetno opasan jer je društvo izgrađeno na njemu uskraćeno za opciju sopstvenog mišljenja. Ako uzmemo u obzir zatvorski sistem i nasilje koje se sreće u njemu, problem dobra i zla je mnogo složenije prirode.

Naime, ono što mi doživljavamo kao zlo je uglavnom produkt ekstremnog zlostavljanja i traume koja potiče iz najranijeg detinjstva.

Ljudi koji su počinili najgore zločine su, u većini slučajeva, prvo i sami bili žrtve groznih zločina. Svakako, kada neko počini nekakav zločin treba da odgovara za učinjeno. Ipak, problem je mnogo dublji i komplikovaniji od njegove same manifestacije kroz zlo delo.

Potencijal dobra i zla je u svima nama.

Kao i misao Solženjicina sa početka priče, ova ideja da se u nama nalaze i dobro i zlo, seče ravno kroz srce. Jer, ukoliko je ta pretpostavka zaista tačna, šta nas odvaja od najgorih zločinaca u istoriji čovečanstva? Solženjicinova iskustva iz gulaga su dokaz da ono što su ljudska bića u stanju da urade pod pravim (ili pogrešnim) okolnostima jeste da ne postoje ultimativno dobro ili zlo izvan izbora da li ćemo uraditi nešto loše ili ne.

Kreiranje komunističkog društva, sa jedne strane, kao simbola jednoumlja ne opravdava potpuno opozitno postojanje hiper individualizma u zapadnom kapitalizmu. Da bismo shvatili iskonsku ljudsku potrebu da stvari deli na dobre i zle, moramo zaviriti duboko u ljudsku dušu.

Jer, zlo, kao ni dobro ne postoje izvan čoveka.

Da li to onda znači da je milenijumska priča o borbi dobra i zla, u stvari, manifestacija unutrašnje ljudske borbe? Jer, suštinski, ne postoji nikakva razlika između mene i čuvara u nacističkom logoru ili upravnika gulaga. Ja sam, kao i oni, ljudsko biće sposobno da učinim najgora dela. Ali i najbolja. I ovde leži ključ razumevanja večite borbe između dobra i zla. U odgovornosti. Ako smo uopšte ozbiljni u vezi oslobađanja od predrasuda onoga što smatramo zlim, prvo moramo razumeti saopstveni potencijal ka istom.

Kada pokušavam da se pretvaram da sam dobra osoba po svim pitanjima, počinjem da primećujem da padam u sopstvenim očima. Niko nije dobar prema svima i svemu. Najbolje što mogu da uradim jeste da sprečim sebe da učinim stvari koje će naneti previše štete drugima.

Čiroki Indijanci imaju priču o dva vuka, koji se neprestano bore u nama. Jedan predstavlja dobro, a drugi zlo. Kada je mladi Indijanac upitao svog oca koji će od ta dva vuka pobediti, otac mu je odgovorio: “Onaj kojeg hraniš”.

Kako se ophodimo prema svetu i ljudima zavisi isključivo od strane koju hranimo više. Naši izbori koje načinimo svakog dana su hrana za svakog od njih.

Rešiti problem dobra i zla je moguć jedino u pronalaženju pristupa sebi.

I svojim mračnim i svetlim delovima. Tek kada svojom svetlošću obasjamo sopstveni mrak, shvatićemo da se borba odvija isključivo u nama. Sva zla koja načinimo su samo ekspresija onoga što vidimo u sebi.