Search for content, post, videos

Opijanje i žene su postali moja forma umetničkog izražavanja. Intervju s Bukovskim

Bukovskim

Treći deo intervjua sa Čarlsom Bukovskim, objavljenog u časopisu London Magazine, dec.1974. – jan.1975.
Razgovarao Robert Venerstajn

Bukovskim

carls bukovski

U jednom periodu života niste pisali deset godina. Zašto?

BUK: To je počelo 1945. Jednostavno sam odustao. Ne zato što sam mislio da sam loš. Mislio sam samo da je nemoguće da se probijem. Prestao sam da pišem jer mi se smučilo. Opijanje i žene su postali moja forma umetničkog izražavanja. Ni tu se nisam baš proslavio, mada sam stekao dosta iskustva kojeg sam kasnije iskoristio – posebno u kratkim pričama. Ali tada nisam svesno skupljao to iskustvo kao građu, kao nešto što bih kasnije zapisao.

Ne znam. Počneš da piješ. Sretneš ženu. Ona želi još jednu bocu. Onda se prosto napijete. Sve drugo nestane.

Kako se to okončalo?

BUK: Skoro sam umro. Završio sam u bolnici. Krv mi je šikljala iz usta i dupeta. Trebalo je da umrem, ali nisam. Dali su mi dosta glukoze, i deset ili dvanaesti boca krvi. Upumpavali su to u mene bez prestanka. Kada sam izašao iz bolnice osećao sam se veoma čudno. Bio sam mnogo smireniji nego pre. Osećao sam se – upotrebiću otrcan termin – opušteno. Hodao sam ulicom i pogledao u sunce i rekao: “Ej, možda se nešto dogodilo!”

Izgubio sam mnogo krvi. Možda je bilo i nekog oštećenja na mozgu. Tako sam razmišljao, jer sam se zaista drugačije osećao. Osećao sam se tako smireno. Sada govorim tako sporo. Nisam uvek govorio ovako. Ranije sam bio veoma histeričan i mnogo sam hodao, radio, brbljao. Kada sam izašao iz bolnice, odjednom sam postao nekako čudno relaksiran.

Onda sam kupio neku jeftinu pisaću mašinu i zaposlio se kao vozač kamiona. Počeo sam da pijem mnogo piva svake noći posle posla i kucam mnogo pesama. (Rekao sam vam da ne znam šta je pesma. Kucao sam nešto što je bilo u formi pesme). Nisam napisao puno pesama pre toga, možda dve ili tri. A onda sam sedeo i pisao ih na kamare. Onda sam počeo da ih šaljem. Imao sam više sreće ovog puta, a mislim i da sam bolje pisao. Možda su se urednici promenili, počeli da razmišljaju na drugačiji način. Verovatno je sve to zajedno pomoglo. Neumorno sam pisao.

Tako sam sreo milionerku. Nisam znao šta da radim sa tolikim pesmama, pa sam sastavio listu časopisa i prstom nasumično izabrao jedan. Vodila ga je mlada žena s mnogo para. Venčali smo se. Bio sam u braku dve i po godine s njom. Sjebao sam se, ali sam nastavio da pišem.

Zašto ste se razveli?

BUK: Nisam je voleo. Žena to toleriše sve dok to može da nadoknadi na drugoj strani. Ako si recimo slavan ili bogat ili tako nešto. Ništa nije dobila od našeg braka, ni slavu ni bogatstvo. Ništa nisam mogao da joj ponudim. Pa dobro, jebali smo se. Ponudio sam joj to, ali teško da seks može da održi brak osim ako niste pravi stručnjak. Tada to nisam bio. Bio sam samo običan tip koji šeta po kući u bademantilu, jede jaja i čita novine.

Bio sam vezan za sebe, za svoje pisanje. Ništa joj nisam pružio, tako da je razlaz bio neminovan. Ne krivim je, ni ona meni nije mnogo pružila. Ona je bila umetnička duša i primala se na takve tipove. Loše je slikala i pohađala je časove umetnosti. Bila je vrlo elokventna, a ja sam još uvek čitao jednostavne knjige. Bila je bogata i pokvarena na onaj način na koji su bogati pokvareni a da to i ne znaju. Žive na visokoj nozi i nikada nisu spremni da se toga odreknu. Mislim da količina novca ne čini neku bitnu razliku među ljudima. Možda je razlika u tome šta jedu, koji auto voze, gde žive, ali mislim da to ne čini ozbiljnu razliku među ljudima. Ipak, bogati nekako drugačije vrednuju stvari. Ako oni imaju novac a ti nemaš, nešto neobjašnjivo se izdiže između vas. Da mi je dala pola svog novca i pola svojih osećanja, možda bismo i uspeli. Ali nije to uradila. Kupila mi je nov auto i to je to. Osim toga, kupila mi je auto posle razvoda, a ne pre toga.

Jednom ste izjavili da volite anonimnost, da vam se sviđa ideja da ljudi ne znaju ko ste. To mi deluje kontradiktorno.

BUK: Postoji razlika u tome da te prepozna drugi pisac i da te prepozna masa. Dobar radnik – ako tako možemo da kažemo, stolar, recimo – želi da bude poznat među drugim stolarima kao dobar stolar. Jedno je masa, a nešto sasvim drugo da me prepozna drugi dobar pisac. To mi nije mrsko.

Zanima li vas mišljenje kritičara o vašim delima?

BUK: Kada kažu da sam jako, jako dobar, to ne utiče na mene više nego kad kažu da sam jako, jako loš. Prija mi kad govore dobre stvari, a prija mi i kad govore loše stvari, posebno kada su ostrašćeni. Kritičari obično pretežu na jednu ili na drugu stranu, a jedno me uzbuđuje koliko i drugo. Želim reakcije na svoj rad, bile one dobre ili loše. Ali volim kada je to pomešano. Ne želim da me duboko poštuju i prikazuju kao nekog sveca ili čudotvorca. Želim i izvesne napade, jer je to više ljudski, više liči na to kako sam živeo ceo svoj život. Uvek su me napadali na ovaj ili onaj način, i na to sam navikao. Odbijanje je dobro za dušu, mada je totalni napad, totalno odbijanje apsolutno destruktivno. Želim dobar balans: veličanje, pljuvanje, mešavinu svega.

Kritičari me zabavljaju. Volim ih. Lepo je kad su tu, ali ne znam koja je njihova prava svrha. Možda da biju žene.

U “Post Ofisu” postoji epizoda o tome kako ste zainteresovali vlast. Da li vam je to donelo neke nevolje?

BUK: Da. Bilo je kao u filmovima: prigušeno svetlo, rukovanje. Sedeo sam na kraju dugačkog stola dok su mi dva tipa postavljali pitanja. Rekao sam im istinu. Za sve što su me pitali rekao sam istinu. Samo kad lažeš muda mogu da ti završe u procepu. Pretpostavljam da oni gore to znaju. To je Amerika. Pisao sam o tome u jednoj knjizi.

Dosta ste objavljivali u andergraund novinama. Ali ti listovi kao das u izgubili svoju prvobitnu energiju. Šta im se desilo?

BUK: Pretvorili su sve u biznis – tamo nikada nije bilo pravih revolucionara. Pravu andergraund štampu činili su ljudi koji su želeli da se druže zajedno dok prave novine. Otišli su levo sa liberalima, jer je to tada bila snaga u povoju. Mada oni baš i nisu bili zainteresovani. Te novine su bile neka vrsta zajebancije. Kao neki bedž koji nosite naokolo – kao određena vrsta garderobe.. Ne mogu da se setim nijedne andergraund novine koja je nešto ozbiljno predstavljala, koja je nekog šokirala.

Pomenuli ste vaše problem sa ženama. Nije li skoro vaša jedna devojka pokušala da vas ubije?

BUK: Našla me u kući druge žene. Već sam bio tamo, ali sam izašao da kupim pivo i viski. Tada sam bio već prilično pijan. Ona je sedela u kolima ispred zgrade. “Baš lepo”, pomislio sam. “Uvešću je unutra i upoznaću j sa ovom drugom. Onda ćemo svi lepo da se družimo i pijemo.” Ali, napala me. Flaše su počele da padaju na asfalt – pa i viski. A onda je samo nestala. Sagnuo sam se da pokupim srču i čuo taj zvuk. Pogledao sam na vreme. Jurnula je kolima na trotoar da me pregazi. Odskočio sam. A onda je otišla. Nestala.

Izvor: Fenomeni.me