Search for content, post, videos

Odlazak nije uvek rešenje. Oslobađanje jeste.

odlazak nije resenje
odlazak nije resenje

odlazak nije resenje

Uočljiva je potreba ljudi da kada se nađu u bezizlaznoj (čitaj neprijatnoj) situaciji požele da pobegnu glavom bez obzira. Apsurd bežanja se oslikava samo u fizičkom napuštanju prostora-gorak ukus i dalje ostaje zbog same neprijatne situacije. Ipak, ono što je važno da ljudi shvate jeste da je ostanak ponekad neophodan. U određenim okolnostima može biti i prilično plodan.

Jer sloboda se ne postiže našom sposobnošću da pobegnemo.

Uostalom, odlazak je nešto što svi umemo da uradimo. Sloboda dolazi onda kada donesemo odluku da budemo iskreni prema sebi i drugima, i da živimo tu istinu najhrabrije što umemo. U dubini sopstvene duše, većina ljudi je toga i svesna, ali ne žive po tom pravilu. Distanca koju ponekad napravimo nam prividno pomaže da se ne osećamo kao životinje u kavezu. Ali je treba i pametno iskoristiti. Za razmišljanje kako u stvari postići slobodu bez obzira na okruženje. Bez obzira na to da li smo u vezi ili solo.

Međutim, u većini slučajeva odlazak ne popravlja stvari, već ih samo čini gorim. On nam daje skrivenu priliku da se pretvaramo da osećamo ono što zapravo ne osećamo.

U jednom momentu života dolazimo do tačke kada zaista postanemo svesni. Duboko u kostima ugraviran je ugovor koji smo sklopili sa sobom. Onaj u kom smo obećali da ćemo se probuditi tokom svog životnog veka. Dođe vreme da se suočimo sa sopstvenim navikama-jer istinsku slobodu ne donosi odlazak.

Priča o Budi možda najbolje ilustruje dostizanje slobode. Na završnoj večeri, pre nego što mu je došlo prosvetljenje, mirno je sedeo pod drvetom i meditirao. Shvatio je da mora da se oslobodi određenih shvatanja koja su ga činila zatočenikom sopstvenog uma. Bio je prisutan, u najvećoj tišini se suprotstavljajući svom najvećem neprijatelju-zabludama.

Kada stare staze bežanja postanu neprohodne nemojte pokušavati da prokrčite nove. Svakako se sloboda ne postiže ponavljanjem starih obrazaca.

Sloboda sedi mnogo dublje u nama, ispod genija obmane, a svako od nas ga ima. Neko čak i više njih. Mara je, u budizmu, ženski demon koji predstavlja naše iluzije. Ona se prikazuje kao naša želja da nastavimo život u fantaziji.

Na nesreću, fantazija uvek ima predvidiv kraj-razočarenje.

Iako većina ljudi veruje da su njihove fantazije drugačije i da im nude mir, to je druga Marina zamka. Iluzija u sebi krije našu želju da izbegnemo bol. Ona dolazi sa teškim okovima, a da bismo sprečili zarobljavanje moramo proširiti vidike izvan tih iluzija.

Ideja da moramo pobeći ovog momenta je Mara, a način da se probuši balon sopstvene iluzije je verovanje u neki viši cilj.

Postajemo slobodni onda kada odlučimo da vidimo dalje.

Iluzija je gledanje života kroz slamku. Moramo da skinemo povez i omogućimo sebi da vidimo dalje. I šire.

Način na koji je Buda porazio Maru bio je prihvatanje i stvaranje prijateljskog odnosa sa demonima (preprekama) koje ga koče.

Zaslugu ove odluke ćete primetiti u očišćenju i oslobađanju sopstvenog uma. Na ovaj način skidamo veo iluzija. Mi odlučujemo da ono što želimo da učinimo sa svojim životom nije više vođeno željom da pobegnemo već radije motivom da se probudimo.

Sloboda se nalazi u našoj sposobnosti da budemo hrabri i kada odlučimo da posvetimo naše iskustvo nečem većem, kao što je suočavanje, a ne bežanje gradimo našu hrabrost da jasno vidi.