Search for content, post, videos

Na koji način duša napušta telo, prema rečima Upanisadija

kad duša napušta telo

Način na koji duša napušta telo opisan je u Brihadaranyaka Upanisadi (4.4.1-4). Kada osoba umre i uđe u nesvesno stanje, životna se energija povlači u srce i živo biće više ne prepoznaje one oko sebe. Tačka u kojoj vene i nadiji (kanali kroz koje teče energija u suptilnom telu) izlaze iz srca postaje osvetljena iznutra i uz tu svetlost odlazi Jastvo.

Svetlost su često videle osobe koje su imali iskustva tik do smrti. Mnogi je opisuju kao Boga u velikom svetlu na kraju tunela. Tibetanska tradicija je naziva jasnim belim svetlom, sjajem izravnog iskustva vlastite istinske prirode i sjajem svih Budha i probuđenih. Isto tako, u drevnom vedskom sustavu, svetlost pokazuje put iz fizičkog sveta. Osoba treba da misli na Boga i više odredište, a ne da dopusti drugim mislima i brigama da je ometaju. Kada se svetlost pojavi, gubi se svest o telu. Prilikom odvajanja od tela, telesna bol i patnja, koje su možda postojale, više se ne primećuju.

Za svakoga postoji ona jedna osoba koja nikada neće biti zaboravljena

duša napušta telo

dusa i telo

Putevi napuštanja tela

Brihadaranyaka Upanisada nastavlja da zavisno o kvalifikacijama živoga bića, suptilno telo, nosilac naše svesnosti, i duša mogu napustiti materijalno telo kroz bilo koji od otvora – oko, nos, usta ili vrh glave. Mogu ga napustiti i kroz druge otvore, kao što je anus, ako osobu čeka niže rođenje. Glavna prana ili životna sila odlaze iza njega. Zatim dostižu svesnost i rad (karma), kao i prisnost s prošlim stvarima i prošlim željama. To ga odvodi u sledeće telo.

Karma je nakupljeni učinak svih odlika koje smo razvili svojim mišljenjem, rečima, delovanjima i željama u ovom životu. Oni nas svuda prate i određuju sledeću vrstu tela. Ne možemo pobeći od svojih prošlih aktivnosti, reči, misli i uticaja koji oni imaju na naš um i svesnost. To je ono što nas nosi u sledeći život. Potpuno smo odgovorni za svoje buduće živote. Pozitivne misli vode do radosti, a negativne do patnje i nemira. Iz tog razloga moramo uvek negovati ljubaznost, samilost i opraštanje.

Suočavanje sa sobom

Kada napustimo telo, suočićemo se sa svojim prošlim željama, delatnostima i svojim stvarnim odlikama. Nema izgovora iza kojih se možemo skrivati za ono što smo učinili i želeli. Videćemo kako je izgledao čitav naš život, bez obzira je li bio dobar ili loš, plemenit ili okrutan. To je ono što ljudi misle kada kažu da im se ceo život odvrteo pred očima. Ako se na to usmerimo u trenutku smrti, ponovno će nas uznemiriti želje i emocije i zajedno s karmom gurnuti u novo telo. Ono će biti pogodno da nam dodeli potrebne lekcije kako bismo prilagodili svoje prošle dobre i loše aktivnosti te ostvarili svoje želje u onoj mjeri u kojoj smo to zaslužili.

Često će osoba prilikom smrti iskusiti svaki vid svojega života dok se izmenjuje pred njenim očima i tako prepoznati dobro i loše što je drugima učinila. Taj oblik prosuđivanja vlastiti je osećaj o uspesima i promašajima u životu. Zatim oseća radost ili bol. Sreću ili tugu koji su plod životnih aktivnosti. Iako se sve to zbiva u nekoliko sekundi, u sledeći život prenosi pozadinski osećaj onoga što je potrebno naučiti i ispraviti. Deo je karme koja prati osobu u sledeće postojanje.

U takvom životnom osvrtu, osoba ubrzo shvata u kojim je aspektima života prošla lekcije koje je trebala naučiti, a u kojima nije.

Ako nije naučila ono što je trebala, znaće koji se izazovi trebaju ponoviti u sledećem životu kako bi razvila potrebne odlike u karakteru i produbila razumevanje svojeg duhovnog identiteta.

U tom stanju shvata da je samo ona odgovorna za okolnosti svojeg budućeg života, iako će to zaboraviti prilikom ponovnog rođenja kada se jednom nađe usred njih. Možda će pre rođenja čak i voljno prihvatiti određene izazove i testove kako bi uravnotežila karmu koju je još možda potrebno ispraviti.

Dok se s time suočavamo, seme emocija počinje da nas nosi prema novom obliku. Ako smo često bili ljubomorni ili ljuti i to nosimo sa sobom u vreme smrti, takve će nas emocije preneti u telo još jedne ljubomorne i ljute osobe. Međutim, ako smo time nanosili bol drugima, te će nam se emocije vratiti u sledećem životu. Iskusićemo bol koju takve emocije mogu uzrokovati, što će uticati na promenu naših odlika i karaktera. Te su emocije samo krinke čiste svesnosti koja postoji unutar nas, a koja je sat-cit-ananda, večna priroda puna znanja i blaženstva. Sami smo uzrok izazova i obrata sreće koji nas možda očekuju, a koji su zapravo namenjeni našem dobru. To je možda potrebno da bismo naučili put mira. Put samilosti te nastavili svoju potragu za duhovnom istinom, svojom večnom prirodom.

Na talasima svesnosti

Svesnost osobe dolazi pod uticaj viših ili nižih odlika zavisno o njenom životnom stilu i delatnostima. Duhovna priroda je iznad tela, no ako to ne možemo razumeti ili smo još uvek vezani za telo, bićemo prisiljeni prihvatiti novo telo za taj nivo svesnosti i njoj pripadajuće odlike. Emocije i zbunjenost u suptilnom telu stvaraju podesno fizičko telo. Rajsko ili pakleno stanje koje nas možda očekuje delom je naša vlastita projekcija. Drugim rečima, možda vodimo miran život, ali naša gnevna i mrzovoljna priroda remete priliku da budemo sretni. No, neko drugi, čak i ako se nađe u teškoj situaciji, sretnim i pozitivnim stavom može svladati sve izazove.

To su neke od stvari na kojima trebamo poraditi želimo li promeniti svoj život. Zbog toga je način na koji prolazimo kroz prelaz smrti važan. Većina ljudi samo bespomoćno posrće prema svojem sledećem postojanju, vođena jedino prošlom karmom i željama. Glavni uzrok tome je taj što se nisu posvetili duhovnoj praksi koja bi pomogla njihovoj svesnosti da evoluira do prosvetljenja. To je kao da smo zaspali i ostali u nesvesnom stanju sve dok ne shvatimo da smo u snu za koji mislimo da je stvaran, bez da se sećamo kako smo u njega došli.

Kada se jednom povežemo s misaonim oblikom želje, ona nas odmah usmerava prema mentalnom ili suptilnom telu koje će je moći udomiti.

Osim ako ne postoji nešto što bismo neko vreme trebali da odradimo u nekom suptilnom telu na astralnom nivou, ona nas odvodi do novog fizičkog tela. Tada smo stavljeni u tekućine za začeće podesnih roditelja kako bismo poprimili oblik koji će odgovarati našoj karmi, željama i nivou svesnosti. Tako započinje još jedan krug samsare, krug rođenja i smrti.

Da bi se to sprečilo, naše misli u trenutku smrti moraju biti neuznemirene i jasne kako bi um bio miran i usmeren na cilj, a to su Najviša Realnost i Vrhovno Biće. Stoga,

kada neposredno nakon napuštanja tela ugledate svetlost, usmerite svu svoju pažnju na njega. Setite se da ste deo iste ljubavne i duhovne odlike Boga i da se tome konačno i želite vratiti. Na taj način, usmeravajući um, moći ćete nadići potrebu prihvatanja još jednog rođenja koje će vas zarobiti u istoj borbi.

Kao što je objašnjeno u Bhagavad-giti: “No one koji obožavaju Mene (Vrhovno Biće)… i usredotoče svoje umove na Mene brzo izbavljam iz oceana rođenja i smrti.” (Bg. 12.7) “Neki, premda nisu upućeni u duhovno znanje, počinju obožavati Svevišnjeg Gospodina nakon što od drugih čuju o Njemu. Oni, zbog svoje sklonosti k slušanju autoriteta, takođe nadilaze put rođenja i smrti.” (Bg. 13.26)

To je ono što pokušavamo učiniti. Ako sledimo ovaj proces kojim menjamo svesnost, čak i ako se moramo opet roditi, dobićemo rođenje u kojem ćemo napredovati dalje. Međutim, najbolje je vežbati uzdizanje i zapovedi uma još za vreme života, puno pre suočavanja sa smrću. Bez prethodne vežbe to će biti puno teže učiniti na kraju života.  Jer je zbog boli, poteškoća i zbunjenosti koje prate proces umiranja puno veći izazov održati um mirnim i usmerenim.

Iz knjige Stephen Knapp: Smrt i priprema za onostrani život

Izvor:Atma.hr