Search for content, post, videos

Epigenetika – Možemo li da nasledimo traumu?

nasledimo traumu

Teorija o tome kako možemo naslediti traumu je u skladu sa epigenetskim objašnjenjem. Ono pretpostavlja da trauma može ostaviti hemijski trag u genima, koji se zatim prenosi na sledeće generacije.

Sredinom oktobra, naučnici iz Kalifornije su objavili su istraživanje o zatvorenicima u Američkom građanskom ratu. U istraživanju se navodi da je kod muške dece zlostavljanih ratnih zatvorenika utvrđeno 10% više šansi da se razbole nego kod njihovih vršnjaka.

Hemijski trag koji trauma ostavi ne nanosi štetu genima u vidu mutacije. On menja mehanizam po kom se geni konvertuju u funkcionalne proteine.

nasledimo traumu

Polje epigenetike popularizovano je pre jedne decenije. Tada su naučnici utvrdili da su deca, koja su u materici bila izložena Holandskoj gladnoj zimi (periodu gladi pred kraj Drugog svetskog rata) nosila određeni hemijski trag, tzv. epigenetski potpis, na jednom od svojih gena. Kasnije su utvrdili i vezu između tog otkrića i razlika u zdravlju dece u kasnijem periodu života, uključujući i povišenu telesnu težinu.

Uzbuđenje je raslo, a množila su se i istraživanja – o potomcima preživelih iz Holokausta – koja su ukazivala da traumu možemo da nasledimo. Ta istraživanja sugerišu da nasleđujemo nekakav trag iskustva naših roditelja i njihovih roditelja, naročito njihove patnje. One modifikuju naše zdravlje, ali po svoj prilici i zdravlje naše dece.

Ta hipoteza izazvala je, međutim, polemike. Oni koji kritikuju ovu postavku smatraju da biologija, kakva se implicira u navedenim istraživanjima, nije pouzdana. Sa druge strane, epigenetičari tvrde da su njihovi dokazi čvrsti.

“Efekti koje smo otkrili su mali, ali upadljivo konzistentni i značajni“, kaže Moše Zif, profesor farmakologije sa Univerziteta Mekgil u Montrealu. “Ovo je način na koji nauka funkcioniše. Isprva je nesavršena, ali napreduje što se više istraživanja radi.“

Polemika se, zapravo, vrti oko genetike i biologije.

Direktni efekti su jedna stvar – kada trudnica konzumira alkohol, to može dovesti do fetalnog alkoholnog sindroma. To se dešava zato što se stres, koji trpi majčino telo, delom prenosi na fetus. I direktno utiče na normalan razvoj u materici.

Niko, međutim, ne uspeva da objasni na koji način se promene u moždanim ćelijama, usled zlostavljanja, mogu preneti na potpuno oformljen spermatozoid ili jajnu ćeliju, pre oplodnje.

I to je samo jedan od izazova. Nakon začeća, kada se spermatozoid i jajna ćelija susretnu, počinje prirodni proces čišćenja. Usled njega se briše najveći deo hemijskih tragova. Naposletku, dok se oplođena jajna ćelija razvija, uporedo se odvija i simfonija genetskog pregrupisavanja, dok se ćelije dele u moždane, kožne i druge. Pitanje je, kako traumatski potpis preživi sve to?

Jedna teorija temelji se na istraživanjima na životinjama. Skorašnja istraživanja obavljena u Medicinskoj školi u Merilendu, bavila su se odgajanjem belih miševa u teškim uslovima (trešenje kaveza ili ostavljanje svetla noću). To je uticalo na ponašanje gena tih miševa, u smislu promene načina na koji se oni nose sa porastom hormona stresa. Ta promena povezana je sa promenama u načinu na koji njihova mladunčad podnose stres. Mladi miševi slabije reaguju na hormon stresa u poređenju sa testiranim miševima.

Ovo je, nesumnjivo, prvi dokaz da možemo naslediti traumu. Oštećenja na genima ne moraju biti transparentna (mutacija) već se post festum manifestuju prilikom “prenosa informacija”. Nova pitanja koja proizilaze iz ovoga su mnogobrojna – od onih “šta sve izaziva oštećenja na genima” do “kako ih izlečiti”. Nauka pred sobom ima jedan od važnijih zadataka. Nadamo se da će na njega adekvatno i odgovoriti.

Izvor: 6yka.com