Search for content, post, videos

Deca ne bi trebalo nikoga da zabavljaju osim svojih roditelja!

roditelja
roditelja

dete po meri roditelja

Industrija zabave, danas, je toliko postala nemilosrdna, da ne bira sredstva da dođe do cilja. U Starom Rimu su gladijatori bili odrasli ljudi. Tako bi bilo i u ovom veku da se nije našla ogromna hrpa nekih tamo “revnosnih roditelja”.

U 21. veku ogromnog tehnološkog  prosperiteta i buđenja ljudske svesti sa jedne strane, došlo takođe i do teške degradacije u sferi medija i društvenog života. Skandalozni rijaliti programi, koji odišu primitivizmom i krajnje bolnom glupošću, okovali su svet ludačkim sistemom vrednosti. Jasno je, postoje oni, i njih je puno, koji se tome odupiru i otvoreno se bune, međutim i dalje ogromna podrška u vidu gledanosti stiže od strane naroda. U realiti programu edukativno je to, što deca koja prate ovaj program, zahvaljujući eksplicitnim scenama seksa i obnaženim telima na malim ekranima, u vrlo ranom uzrastu mogu da savladaju anatomiju ljudskog tela. I to je zaista pozitivno. Parola “vodite ljubav a ne rat”, u prevodu, nemojte da budete seksualno frustrirani, od ogromne je važnosti za ovu planetu.

Dobro je i to što mlade devojke neće biti razočarane. Kada završe sa rastom i fizičkim razvojem, znaće da veličina grudi nema nikakve veze sa njihovim genetskim potencijalom, već da se poprsje kupuje kod čika doktora. Eto deci manje razloga za brigu.

I sve bi to bilo u savršenom redu i super, da nije onih koji industriju zabave vide jednodimenzionalno. Kao šansu da neko prikaže svoj neprikosnoveni talenat, i bez obzira na svoje godine, animira milione ljudi. Ovde se radi o roditeljima, koji beskrupulozno prijavljuju svoju decu, da idu i zabavljaju one daleko “matorije ” od sebe. Ljude umorne od posla i svakodnevnih obaveza. Šalju decu svoju da budu frustrirana, kako bi se radni i dokoni narod oslobodio frustracija. roditelji bez skrupula, deca bez izbora. Ili još gora laž o dečijem izboru. Predstavlja se često kako  deca puste želje gaje da se pojave pred kamerama. Oduševljeni su idejom da im neko “sudi”. Imaju već četiri godine, krajnje je vreme.

Deca među lavovima zvanim advertajzing. Svojom nevinošću prodaju propagandni prostor. Namučeni ljudi ispred malih ekrana ih gledaju i dive im se kako su slatki, navijaju, sokole malog Peru, Jovu i Orhana. Orhan je pravi junak -ako se sećate.

Ali čeka ih nagrada. Karijera. Kad će, ako neće sad sa osam godina. Treba imati u svom CV fakultet i radno iskustvo u isto vreme. Zeman – što bi rekli Turci. Ako ne prođu audiciju i krugove pakla, pardon takmičenja – direkt klince u popravni dom. Treba da nauče lekciju i shvate gde su pogrešili. Zašto je njihov talenat inferioran u odnosu na zvedu koji se zove Perica, i izgarao je na sceni. Oduševio se njime žiri, među kojima sede ljudi koji ni u ludilu ne bi doveli svoju decu da se takmiče. Ali su plaćeni da sude drugoj deci. Divno. Samo napred.

Valjda će neko od dece “gubitnika” iz tih paklenih kandži reality-ja, koji prevaziđu bar jednog od svojih roditelja, jednog dana napisati i predložiti zakon o zabrani učestvovanja dece u industriji zabave!

A svoje roditelje, draga deca ne samo da mogu i “treba” da zabavljaju, nego mogu i “o jadu da ih zabavljaju!”