Search for content, post, videos

Lela Milosavljević- Pišem knjige koje čuvaju sećanje

knjige Lele Milosavljević

Pronašla me je njena priča “Udovac“, u udarnom talasu širenja po društvenim mrežama. Tek u jednoj rečenici, navedeno je da je autorka nagrađena za ovu priču. Na danima humora i satire Vuko Bezarević, “Udovac” je osvojio prvu nagradu za najbolju satiričnu priču. Pročitavši još po neku (internet dostupnu) priču ili deo iste, došla sam do zaključka da je Lela Milosavljević pisac mekog srca i oštrog pera. Jedino se postavilo pitanje kako da dođem do njene knjige?

knjige Lele Milosavljević

knjige Lele Milosavljević
foto: privatna arhiva

Knjiga je, u svoj svojoj lepoti, stigla ekspresno na moju adresu, i otputovala sa mnom na more. Ples među svicima je najživotnija priča od vremena stvaralaštva Petra Kočića. Likovi Lele Milosavljević su veličanstveni u svojoj postojanosti, potpuno su stvarni.

Na moje pitanje gde je do sad bila, odgovara da pre nekih pet godina počinje da prati društvene mreže, čiji je iskreno, protivnik dugo bila. Povremeno je na nekim stranicama i portalima pisala kraće forme, potpisujući se samo inicijalima ili pod pseudonimom.

U prepisci sam saznala da je do 30.-e godine pisala isključivo poeziju. Do sad je samostalno objavila dve knjige proze, Tragovi bosih stopala i Ples među svicima. I potpuno su različite od njenih kratkih, satiričnih osvrta na društvenim mrežama. Kroz te dve knjige sam spoznala svu dubinu njene lakoće pisanja i stvaranja. Ali sam je, tek zahvaljujući Internetu, pronašla. Zamolila sam je, zadivljena tim elanom postojanja i stvaranja, da napiše jednu priču, kao što ona to ume. Ovoga puta o sebi, svojim knjigama, razmišljanjima, inspiraciji. Za čitanje i uživanje, ugostili smo Lela Milosavljević.

“Nekako u skladu sa mojim gotovo celoživotnim pisanjem išla su i interesovanja za knjige. U jednom periodu sam pasionirano pratila ne samo poeziju, već i antologije. Interesovala se kako su nekad živeli i stvarali pesnici. Naravno da je i proza imala svoje mesto. Tražeći sebe, čitala sam sve knjige koje bi mi pale pod ruku. Od beletristike do klasika. Ako bih danas trebala reći, ne šta najviše volim, već šta mi je najbliskije, onda bi to bili pisci koji imaju običnu, jasnu rečenicu. Ne bih mogla izdvojiti jednog, ali mogu reći da mi je književni realizam najbliskiji.

Kad stalno pišeš, a to niko ne čita, isto je kao kad pričaš sam sa sobom.

knjige

Bilo je vremena, dok sam bila mlađa, kada sam silno želela da to što pišem bude dostupno čitaocima. Kada sam, uz podršku i nagovor prijatelja, pre dve godine rešila da objavim svoju prvu knjigu, nedostajao mi je taj mladalački entuzijazam. Godine donesu zrelost, odgovornost i samokritičnost.

Usudila sam se, i tako je nastala knjiga Tragovi bosih stopala.

Stranice te knjige čuvaju jedan deo vremena koje prolazi i nestaje. Sačuvana su sećanja na ljude, stvari, mirise, događaje. To su moji tragovi.

Sa njima je sve počelo. Čitaoci su na tu knjigu reagovali mnogo emotivnije nego što sam i pomislila. Onda su moje priče dospele u časopise i na portale za umetnost i kulturu. Knjiga je zaživela i sve je dobilo neki novi tok i dimenziju.

Krajem aprila ove godine izašla je i moja druga knjiga, Ples među svicima, a Tragovi bosih stopala su doživeli drugo izdanje. Nova knjiga tek treba da dobije ocenu čitalačke javnosti. Gostujući u jenoj radio emisiji, pred promociju knjige Ples među svicima, na pitanje voditeljke o značenju neobičnih naslova koje moje knjige nose, rekla sam da je ples smelost, odvažnost i uživanje. Samo se treba usuditi.

Osim lirske proze volim da pišem satiru. Ona me vuče i relaksira.

Kad god pišem satirične tekstove imam osećaj da vraćam dug svom ocu, od koga sam taj gen nasledila.

knjige

U par navrata sam se okušala na književnim konkursima, pa je bilo i nagrada. Naravno da mi one znače, kao potvrda kvaliteta i podstrek za dalji rad. Podjednako uživam i u intereakciji sa čitaocima. Sve njihove pohvale doživljavam kao nagradu i uživam u tome.

Moje priče nastaju uvek i svuda. Dok se vraćam s posla, dok kuvam ručak, dok se sećam ljudi. One tako, zaiskre u mojoj glavi, zasvetle, kao svici. Onda se tu učaure, rastu i sazrevaju. Sve dok ne ožive i ne izađu iz mene.

Inspiracija mi je život, običan život, život običnog čoveka. Njegove radosti i tuge, strahovi i težnje. Rekla bih da je glavni stub oko kog pletem svoje rečenice otuđenje. Jedinstvena poruka mojih priča je da živimo brzo i zaboravljamo brzo.

I sama sam deo ovog brzog vremena i načina života, ali ja prosto volim da pamtim. Pamtim ljude, boje, mirise, čak i stvari. Ponekad se plašim da ću ih i sama jednom zaboraviti, pa ih čuvam u pričama. Knjige su mi donele mnogo radosti. Stekla sam neka nova iskustva, upoznala nove ljude. I mene su ljudi upoznali, neki novi i neki stari.

Prisustvo na društvenim mrežama je ljudima omogućilo da prate odlomke iz mojih priča i dođu do mojih knjiga, pa me često pitaju Gde si do sad bila?

Čudno, ali to me nekad pitaju i ljudi sa kojima se godinama poznajem. Ja sam uvek bila tu, i pre knjiga i danas. Ista.

Poruka pratiocima Pasarelle, kao i svim mojim čitaocima je da gledaju i vole ljude pored sebe, jer svi smo mi bosi pred životom. Kad već hodaš, ostavi trag.”