Search for content, post, videos

Telefoni i hrana u pozorištu- atak na kulturu

atak na kulturu
atak na kulturu

atak na kulturu

Atak na kulturu nije promenjen rečnik, žargon, sleng i neke tekuće kratkoročne i promenljive stvari. Može sleng da utiče u nekoj meri na kulturu, ali izražavanje je ipak stvar izbora. Svako može da usvoji žargon, a ne mora. Aktuelnosti u domenu uličnog verbalnog izražavanja menjaju se svakodnevno, prosto, jer je jezik “živ”. Sam po sebi je takav da traži konstantno novo težište, istražuje nove forme i mogućnosti. Nije prirodno da svet ide konstantno napred a mi govorimo onim jezikom kojim smo se sporazumevali u periodu Vizantije.

Ono što zaista predstavlja fijasko za kulturu, je prelaženje granica. Dozvoliti sebi i preći granicu na uštrb nekog drugog.

Graditi svoj komfor, bez obzira na priliku i okolnosti. Bez obzira koliko taj naš “komfor” utiče na ljude oko nas.

Savremena tehnologija je  donela strahovite promene. Milijardu pozitivnih, neke neutralne, ali na žalost i neke drastične promene na gore. U poslednjoj deceniji desila se sigurno najveća migracija čovečanstva ikad. Masovno preseljenje i zbegovi iz realnosti u alternativnu realnost interneta tj. društvenih mreža. Iz tog sveta usvojili smo svojevrsnu ležernost, koja pretenduje da izvrši ozbiljan atak na kulturu.

Pozorište. Mesto realne čarolije. Daske na kojima odrasli ljudi i dalje prikazuju lepotu dečije mašte, čak i kada je “ozbiljna” tema ili klasična drama u pitanju. I bez obzira na to što većina ljudi na “daskama koje život znače” uživaju u svom poslu i igraju se igranja uloga, ipak postoji ogroman ozbiljan rad na svakom i najmanjem ostvarenju ove prelepe umetnosti. Taj rad uključuje vreme i znoj, sjajno komponovanje priče i ljudskih karaktera, jedan ogroman put do finalnog proizvoda – pozorišne predstave.

Koliko neko mora da bude nadobudan i bezobrazan, da uzme telefon i da se poruka u toku predstave? Da li smo postali nesvesni svoje prisutnosti na određenom mestu “zahvaljujući” alternativnoj stvarnosti? Da, svaki put kada bilo ko natera svoj telefon da zasija displej, to glumci primete. Nisu slepi, najveća većina njih, u stanju su da detektuju svetlost u svakom delu zamračene sale. Nije za to potrebno oko sokolovo. Tamo gde je zamračeno, treba tako da ostane. Publika je u pozorištu jedno telo sa velikim brojem duša. Svako komunicira intuitivno sa izvođačima. Komunikacija putem mobilnih uređaja sa ostatkom sveta se obavlja na nekom drugom mestu. Ili u najgorem slučaju u trenutku kada se svetla u sali upale.

Gotovo je bljutavo pisati ovakav tekst, jer je pretpostavka da oni koji su krenuli u pozorište imaju svest o tome kakva je to institucija i kom svetu pripada.

Stari svet. Stara pravila.

Hrana u pozorištu je prisutnija u toku dečijih predstava. Pojedine majke u Srbiji ne mogu svojim mališanima da ukinu “smoki” i ostala preživanja čak ni u trajanju od 45 minuta, koliko obično traju dečije predstave. Da, čuju glumci decu kako muljaju po kesama, i kako se lomi “smoki” u paramparčad u dečijim ustima. Glumcima to smeta, ometa ih. Apeluju konstantno i na sve strane da se poštuje bonton pozorišta. Smeta i onima koji hoće nešto da čuju od silnog šuškanja i uživaju u izvedbi. I nije reč samo i isključivo o nekoj “smetnji”, već i o kolektivnoj svesti roditelja, koja stagnira. Kolektivna kultura negovanja poštovanja institucija i njenih zaposlenih. Kolektivna odluka da se neki red, negde tamo na javnom mestu, poštuje.

Rešenje je prosto, ali je koren rešenja komplikovan… jednostavno ne nositi grickalice i ostale stvari, ne vaditi ih iz torbe i slično. Ili ne odlaziti u pozorište. Nije kultura za svakoga. Nažalost.