Sa radija se čula Amy i obrada “Will you still love me tomorrow?” jedne srede miholjskog leta dve ‘iljade neke. Dok smo sedeli na tom balkonu sa koga se videlo pola Pariza. San i bajka u istom trenu. Uživamo u pogledu koji smo jedva platili ali nek’ ide život. Ljubav je ovo i mnogo nam je lepo. Ispod bade mantila nazirem svoje zategnute noge, baršunastu kožu, čvrste grudi, a kolaju mi glavom misli devojke u kasnim dvadesetim, vesele, bezbrižne, kako samo tada biti mogu. Smejemo se glasno jedino što ona Amy mi nešto uvrće želudac i baca neke oštre strele koje samo fijuknu ispod tih grudi.
Sve je lepo, lep je Pariz. Vidi toranj! Posle ćemo do Île de la Cité da pijemo vino i šetamo ulicama držeći se za ruke, slušajući ulične svirače. Da se ljubimo na mostovima Sene, da cunjamo po Luvru danima, da te pustim da stojiš pred Karavađovom „Smrti device“ satima.
Sve je lepo i ovaj grad i mi, i ovaj bezbrižni život.
Ali šta li, zaboga, hoće ova Amy od mene, s tom pesmom od pre trista leta.
Što mi sad ovako pospanoj i umornoj od bazanja po sitničarnicama u zabačenim ulicama, nikako ne da mira.
“Will you still love me tomorrow?”
Hoćeš li me voleti i sutra?
Sutra kad ova noćašnja strast bude samo bledo sećanje sa fotografija koje možda nikada nećemo izraditi?
Hoćeš li me voleti i sutra kad mi kosa ne bude mirisala na kokos i cimet?
I kad budem naglas rekla da me nervira jer glasno žvaćeš, pušiš, jedeš vrelu supu pa se žališ kako si jezik izgoreo?
Hoćeš li me voleti sutra kad na zategnutim nogama dobijem vene, modre kao oči tvoje, debele i kvrgave?
Kad počnem od briga i dugova nokte da grickam, kad mi ruke budu od sunđera suve?
Da li me voleti kad ne budemo više u Parizu nego u negde Krnjači, u nekoj garsonjeri od 35 kvadrata sa buljukom dece, možda?
Hoćeš li me voleti i dalje kad počnem da vičem i plačem satima jer godinama za vama skupljam prljave čarape po ćoškovima soba?
Onda kad više ne budem lepa i kapci mi se otrembese na oči, kad od mene ostane samo fotografija s venčanja, ona na kojoj nas je fotograf nameštao pola dana?
A ako rešim da izađem iz te žabokrečine života i krenem za svojim snovima? Hoćeš li krenuti sa mnom?
Hoćeš li me voleti u menopauzi kad budeš poslednja osoba koju želim da vidim, a volim te k’o Boga?
Da li ćeš me voleti sutra kad ove grudi padnu do pupka?
Hoćeš li me voleti prekosutra, kad deca porastu i odu po svetu i ostave nas same za ovim stolom da palimo sveću i žito prinosimo?
Da li ćeš me voleti i dalje, kad budemo ležali kao dva tropca jedno pored drugog, u tami sobe, od ljutog života umorni i skrhani?
Da li ćeš me voleti i tada kada nas samo navika bude vezivala?
Hoćeš li me voleti uvek, bez obzira na sve, bezuslovno, zauvek?
Kao što ću ja voleti tebe i bez te krnjave jedinice jer se od malena plašiš zubara. Kao što ću ja uvek voleti te sitnice koje skupljaš sa svih strana sveta i u naš dom donosiš. Voleću te i dok gunđaš kako je djuveč hladan i kako su ti tesne pantalone, i kako ti neki tamo Rade duguje pare a ne javlja se.
Kao što ću ja tebe voleti baš onako kao onih sedam dana u Parizu, onomad u bajci.
A ako život odluči da nam baš bajku i ne da, toliko me poznaješ valjda – pa stvorićemo bajku. U inat životu!
Izvor : Lola.com