Search for content, post, videos

Danas je dan kada je Ivo Andrić upisao Srbiju među slavne zemlje zauvek

ivo andric
ivo andric

ivo andric na dodeli nobelove nagrade

Na današnji dan 1961. godine srpski književnik Ivo Andrić dobio je najveće moguće priznanje – Nobelovu nagradu za književnost. Vest da je dobitnik sustigla ga je u Beogradu 26. oktobra, a govor u Stokholmu na svečanoj dodeli jedan je od najmoćnijih koji su se ikada mogli čuti u koncertnoj dvorani.

U glavni grad Švedske pristigao je 9. decembra sa suprugom Milicom Babić-Andrić. Naravno, neizostavni su bili brojni novinari i snimatelji sa prostora nekadašnje SFRJ koji nisu smeli da propuste trenutak kada je „jedan Jugosloven” zauvek ušao u istoriju književnosti.

Ivo Andrić do dana današnjeg je ostao jedini Srbin koji je dobio Nobelovu nagradu.

Na otmenom skupu na kome se našla svetska elita nije se mogla videti ni trunčica uzbuđenja otmenog Andrića. Ipak, kasnije je priznao da je jedva ostao pribran prilikom dodele nagrade koju mu je uručio tadašnji kralj Gustav Adolf VI.

Nagradu, koja mu je godinama izmicala, dobio je za „epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje”, a novčani iznos od milion dolara poklonio je za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.

Besedom „O priči i pričanju” 10. decembra 1961. godine zahvalio se na priznanju, a deo odlomka njegove besede pročitajte u narednim redovima:

“Nobelov komitet Švedske akademije rešio je ovog puta da pisca jedne, kao što se kaže, male zemlje odlikuje Nobelovom nagradom koja, merena međunarodnim razmerama, znači visoko priznanje.

Neka mi je dopušteno da, primajući to priznanje, kažem nekoliko reči o toj zemlji i dodam nekoliko opštih razmatranja u vezi sa pripovedačkim delom koje ste izvoleli nagraditi.

Moja domovina je zaista “mala zemlja među svetovima”, kako je rekao jedan naš pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila.

Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore, i to upravo u vreme kad je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prodire u svet, u opravdanoj težnji da svetskoj književnosti i ona da svoj odgovarajući prilog.

Priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je moguće više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha.

Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono što je bitno. I to je ono što sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom prigodnom razmatranju koje ću, ako mi dopustite, završiti kao što sam i počeo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti.”