Search for content, post, videos

Da li ste nekad pomislili da ste rođeni u pogrešnom vremenu?

rođeni u pogrešnom vremenu, dali, satovi

Da li ste nekada pomislili kako ste rođeni u pogrešnom vremenu i kako bi sve bilo mnogo bolje da ste se rodili koju deceniju ranije? Da li ste od onih koji misle da su ljudi tada bili baš onakvi kakvi bi trebalo, cenile su se prave vrednosti, muzika je bila bolja i, uopšte, život nije bio ovako težak?

Kada nostalgično gledate u žućkaste fotografije vaših roditelja, baka i deka obučenih po tadašnjoj modi, mislite li kako su ti prohujali dani bili lepši i jednostavniji? Što, neretko, potvrđuju i njihove priče iz mladosti. Ukoliko mislite da ste rođeni u pogrešnom vremenu, postoji više naziva za vaše stanje – optimizam sećanja, idealizacija prošlosti, ružičasta retrospekcija, gorepomenuta nostalgija

Ali, krenimo od početka.

rođeni u pogrešnom vremenu, dali, satovi

Nostalgija, ovog puta, bez Jugoslavije

Reč nostalgija nastala je spajanjem grčkih reči nostos (vraćanje kući) i algos (bol). Skovao ju je J. Hofer, tada student medicine, u svojoj disertaciji 1688. godine. Poslužila mu je za opisivanje čežnje za kućom, koju su švajcarski plaćenici osećali, boreći se u stranim zemljama.

Zanimljivo je da su vojni lekari nostalgiju tretirali kao bolest. Pripisivali su je oštećenjima uha ili mozga, izazvanim jakim zvukovima. “Obolelim” vojnicima je bilo zabranjeno da pevaju svoje narodne pesme da se i ostali ne bi “razboleli”. I bili su toliko ozbiljni u tome da su one koji su se o zabranu oglušili, kažnjavali i smrću.

Zabeleženo je da je tokom Tridesetogodišnjeg rata (1618-1648), 6 španskih vojnika pušteno kući jer su patili od el mal de corazón (bola srca) za domovinom.

Do 19. veka je to osećanje postalo topos književnosti romantizma. Koncepti slični nostalgiji pojavljuju se u kulturama širom sveta.
Saudade potiče iz portugalskog jezika. Označava duboku emociju, koja može da se opiše kao melanholična čežnja, za voljenom osobom ili stvari koja nije tu. I verovatno se više nikada neće vratiti. Opisuju je i kao ljubav koja ostaje kad osoba ode.

Sehnsucht je nemačka reč koja označava čežnju ili žudnju. Neki psiholozi je koriste za opisivanje misli i osećanja o nesavršenosti i nedovršenosti svih aspekata života, zajedno sa utopijskom željom za idealnim, koje deluje stvarnije od same stvarnosti.

物の哀れ (Mono no aware) je japanski termin koji znači biti svestan prolaznosti i nepostojanosti svega. To je nežna tuga koju izaziva nepromenljiva činjenica da je sve promenljivo.

U budističkom učenju se pojavljuje koncept patnje(dukkha), o kojoj govori Prva plemenita istina. Druga plemenita istina, koja se bavi  poreklom patnje, navodi da je uzrok svih patnji požuda. Najdublji oblik patnje je nezadovoljstvo što se stvari, onako promenljive i nestalne kakve jesu, ne poklapaju sa našim očekivanjima. Prilično pojednostavljeno rečeno, patnja prestaje kad se iskorene žudnja i vezanost.

Ruku pod ruku sa nostalgijim ide i idealizacija prošlosti. Odnosno pamćenje prošlih događaja kao lepših i boljih nego što su bili. I tu, zapravo, treba tražiti odgovor na pitanje zašto neki ljudi misle da su rođeni u pogrešnom vremenu.

Kako pamtimo?

Dugoročna memorija se ne čuva samo u jednom, određenom delu mozga nego u grupama neurona koji su raspoređeni po čitavom mozgu. Neuroni su grupisani na isti način kao originalno iskustvo, tako da, na primer, grupe neurona u potiljačnom režnju čuvaju vizuelna sećanja, a oni u amigdali sećanja vezana za emocije. Skladištenje memorije je neprekidni proces reklasifikacije nastale usled neprekidnih promena u našim neuronskim stazama i paralelne obrade informacija u našim mozgovima.

Kada je reč o pamćenju prošlih događaja, u svesti nam najduže ostaje i najživlje se sećamo kako smo se osećali. Konkretni detalji (mesto, vreme, učesnici) vremenom manje ili više izblede.

Sva naša sećanja, kao i sve naše misli, su subjektivne. Ako smo sećanje vezali za pozitivnu emociju, zapamtićemo ga kao nešto pozitivno.

Objektivno gledano, devedesete godine prošlog veka nisu bile baš najsrećniji period naše istorije, pogotovo u političkom i ekonomskom smislu. Od sankcija, preko hiperinflacije i ratova pa do bombardovanja, nije manjkalo događaja koji ostavljaju rane na duši i gorak ukus u ustima.

Uprkos tome, veliki deo nas, tada dece, ništa od toga nije osetilo i pamti te godine, uglavnom, kao divan period. Znam ljude kojima čak ni bombardovanje nije ostalo u ružnom sećanju, jer su bili previše mali i odlaske u skloništa su doživeli kao igru.

Generaciji naših roditelja je, uglavnom, Jugoslavija ostala u svesti kao najlepše doba. Život je bio drugačiji, a oni mladi. Ta velika država je, kao i sve ostale stvari na svetu, imala svoje prednosti i mane, ali je preovladavajuće osećanje bilo optimizam.

Tako su je zapamtili i preneli i nama, pa se pojavila nova generacija jugonostalgičara koja u toj državi, zapravo, nikada nije živela.

Osim za ličnu istoriju, ovo važi i za kolektivno pamćenje. Primer za to je idealizacija pedestih godina 20. veka u SAD. Kroz medije su te godine predstavljene kao doba vintidž mode, milkšejkova, plavih lokni Merlin Monro i lepih porodičnih kuća sa savršeno pokošenim travnjakom.

Pravi Američki san, ako ste beli i bogati, i, u idealnom slučaju, muško. Ako ste, recimo, crna žena koja radi kao kućna pomoćnica u Misuriju… ne baš.

Da li idealizacija prošlosti može biti razlog verovanju da ste rođeni u pogrešnom vremenu?

Vratimo se sad na sam početak ovog teksta i čežnju za zlatnim dobom ljudske istorije, kada su cvetali moral i kultura, znao se red, sve je bilo drugačije nego sada, i nimalo nalik sramotnoj dekadenciji savremenog čoveka. Posebno novih generacija.

Na nove generacije žalili su se i Aristotel i Horacije. Tokom (ne tako malog broja) vekova koji su prohujali, nastalo je mnogo dela u kojima se ponavlja ista žalba. Nameće se logično pitanje: koliko je prva generacija ljudi bila dobra i bezgrešna kada se, svakom narednom, ljudi sve više kvare, a čak i danas ima dobrih ljudi?

Takođe, ako je (svaka) naredna generacija lošija od one prethodne, kako i zašto se to desilo, kad ih je generacija koja se žali, vaspitavala?

U Pompeji, gradu koji je, po Vikipediji, osnovan u 6. ili 7. veku pre nove ere, postojali su grafiti. Ukoliko mislite da su to bila predivna umetnička dela uzvišenog sadržaja, ne mislite ispravno. Od natpisa u stilu Gaius Pumidius Difilus je bio ovde, preko izjava ljubavi i mržnje, pa do vrlo prostih reči i crteža određenih delova tela (kad je reč o vizuelnom predstavljanju tog dela muške anatomije, promenio se umetnički stil, ali ne i poruka i funkcija).

Što se tiče morala, promiskuitetnosti i stava da je pre bilo više ljubavi i da se nije mislilo samo na zadovoljenja fizičke potrebe, uzela bih primer iz 14. veka. Đovani Bokačo je u to doba, na prelazu iz (mračnog) srednjeg veka u humanizam, napisao svoje najpoznatije delo, Dekameron. Ko je čitao, zna da se zaplet velikog broja novela vrti oko seksa. I to ne bogougodnog seksa, u cilju produženja vrste (u srednjem veku, jedino takav nije bio greh), nego neobaveznog, iz uživanja, fizičke potrebe i puste želje.

Ne kaže se za džabe da dobri pisci umeju da daju tačniju i jasniju sliku društva nekog doba nego istoričari.

Još jedna, često navođena pošast današnjice je moderna tehnologija, pre svega Internet i društvene mreže. Otuđuju nas. Opskrbuljuju nas većim brojem informacija nego što nam treba i nego što je zdravo.
Koliko god vam to zvučalo neverovatno, iste brige su postojale još od nastanka štamparske mašine.

Jedan benediktinski monah napisao je: “Oni besramno štampaju materijale koji mogu, avaj, raspaliti omladinu, na koju se tako lako utiče…”. Pa su se ljudi opet jako zabrinuli u 18. veku, kad su dnevne novine postale popularne. I opet, kad je na scenu stupio radio. Pa televizija….

“Verovatno ne postoji period u istoriji u kom mladi ljudi nisu pokazivali tako jaku i nedvosmislenu tendenciju da odbace staro i žele novo”. Ovo su reči novinara Portsmutskih večernjih novosti, objavljenih 1936. godine.

Zaključak se nameće sam. Vremena se menjaju. Način života se menja. Utopijsko zlatno doba nikada nije postojalo.

Ljudi su oduvek bili isti.

Izvor: Kultiviši se