Search for content, post, videos

Bukowski je ovo napisao pre 30 godina i još uvek je bolno istinito

bukowski

“Imam dva izbora, ostati u pošti i poludeti ili se igrati pisca i umreti od gladi. Odlučio sam gladovati.”

bukowski

charls bukowski

Pre nego što je postao jedan od najpoznatijih američkih pisaca, Charles Bukowski bio je još samo jedan šljaker koji je imao problema s alkoholom i veliku želju da se pisanjem izvuče iz osrednjosti.

Bukowski je radio kao poštar, a pre toga bio je zaposlen u fabrici za preradu krastavaca.

Bavio se ovim poslovima sve do 49. godine, a onda mu je izdavač John Martin ponudio da će mu sve do smrti plaćati 100 dolara mesečno pod uslovom da da otkaz i postane pisac.

Bukowski je napisao: “Imam dva izbora, ostati u pošti i poludeti ili se igrati pisca i umreti od gladi. Odlučio sam gladovati”.

Nakon toga je objavio šest romana i na hiljade pesama, a 17 godina kasnije, Martinu je napisao pismo o tome kako se osećao kad je napustio posao. Njegovo pismo se ovih dana ponovo širi društvenim mrežama.

“8. decembra 1986.

Zdravo, Johne. Hvala ti na dobrom pismu. Nije loše ponekad se prisetiti kako je sve započelo. Znaš odakle sam došao. Čak i ljudi koji su o tome pokušali pisati ili snimati filmove, nisu to uspeli preneti. Nazivaju to poslom “od 9 do 5”. Nikad nije od 9 do 5, nema besplatnih pauza za ručak na takvim mestima. Štaviše, na većini takvih mesta izbegavaš pauze da bi zadržao posao. A tu je i PREKOVREMENO i u knjigama im nikad ne polazi za rukom da opišu prekovremeno i to da, požališ li se na to, uvek postoji neki naivac koji će doći na tvoje mesto.

Znaš moju staru izreku: “Ropstvo nikad nije iskorenjeno, samo se proširilo na druge rase.”

Ono što najviše boli je postepeno propadanje ljudskosti onih koji zadržavaju poslove koje ne žele jer se boje da je alternativa puno gora. Ljudi se jednostavno isprazne. Postaju tela u kojima se nalazi preplašeni i poslušni um. Boja napusti oko. Glas postaje ružan. I telo. I kosa. I nokti. Cipele. Sve postaje ružno.

Kao mladić nisam mogao da verujem da bi ljudi mogli dati živote pod takvim okolnostima. Kao starac, još uvek ne verujem. Zašto to rade? Zbog seksa? TV-a? Automobila koji isplaćuju u mesečnim ratama? Zbog dece? Dece koja će raditi isto što i oni?

Ranije, kad sam bio mlad i seljakao se s posla na posao, bio sam naivan i pokušao sam da razgovaram s radnicima: “Hej, šef u svakom trenutku može ući i sve nas otpustiti. Samo tako. Nije li vam to jasno?”

Samo bi buljili u mene. Predstavljao sam nešto o čemu nisu želeli da razmišljaju.

U današnjoj industriji postoje masovna otpuštanja. Stotine ljudi gubi poslove i njihova su lica u čudu:

“Dao sam 35 godina života…”

“To nije u redu…”

“Ne znam šta da radim…”

Nikada robove ne plaćaju dovoljno da bi bili slobodni. Daju im samo toliko da ostanu u životu i vrate se na posao. Ja sam to zapazio. Zašto nisu i oni? Klupa u parku ili opijanje u barovima činilo mi se podjednako dobro. Zašto tamo ne otići pre nego što me oni tamo pošalju? Zašto čekati?

S gađenjem sam pisao protiv svega toga, bilo je olakšanje izbaciti sve to sranje iz sebe. I sad kad sam tu, takozvani profesionalni pisac, nakon što sam protraćio 50 godina života, otkrio sam da postoje i druga gađenja.

Sećam se kad sam radio u jednoj fabrici, jedan od saradnika je rekao: “Nikad neće biti slobodan”.

Jedan od šefova upravo je prolazio pored nas (zvao se Morrie) i ispustio je slasni cerek, uživajući u činjenici da je njegov kolega zarobljen do kraja života.

Imao sam sreću da napustim jedno takvo mesto, bez obzira na to koliko mi je trebalo, i to me je ispunilo takvom radošču. Pišem to starog uma i starog tela, iza mene su vremena kada bi većina muškaraca dopustila samima sebi da nastave s takvim stvarima, ali budući da sam počeo kasno, dugujem samom sebi da nastavim. A kad reči počnu nestajati i kad će mi morati pomoći da se uspnem stepenicama i više ne bude u stanju razlikovati pticu od spajalice, i dalje osećaj da će nešto u meni pamtiti na koji sam način prošao kroz ubistvo, nered i muku i domogao se barem plemenitog načina da umrem.

To što niste u potpunosti protraćili život čini se kao vredno dostignuće, barem što se mene tiče.

tvoj dečko

Hank”
Izvor Index.hr