Search for content, post, videos

U životu često moramo da trpimo da bismo kasnije uživali

trpimo da bismo uspeli
trpimo da bismo uspeli

trpimo da bismo uspeli

U životu trpimo…

Skoro sam sa jednom poznanicom pričala o tome kako ima jaku želju da promeni posao. Dugo je na istom radnom mestu na kojem je izuzetno nezadovoljna i slabo plaćena. Razgovor je počeo otprilike ovako:

Jaooj, Saška, blago tebi. Imaš to tvoje pisanje, lepo ti ide, zarađuješ od njega, ispunjena si…
Možeš i ti slično sebi organizovati život. Potrebno je samo malo više da se posvetiš toj priči.
Ma, ne mogu ja. Ja sam jako loša u organizaciji, nemam ni puno slobodnog vremena.
Slobodno vreme? Šta je to? No, sve se to da srediti. Time management je veština koja se uči.
Ti i taj engleski znaš dobro. Uff, da ga i ja bolje govorim, sve bi bilo drugačije.
Ne moraš se ti baviti pisanjem. Imaš puno drugih talenata. Popiši ih na papir, napravi uži izbor i kreni da praviš planove.
Ma ne ide to tako…
I potom je ponovo krenula da priča o lošim stvarima na svom poslu.

Da li vam je poznata ovakva situacija? Da li ste nekad i vi govorili stvari slične mojoj poznanici?

Ja jesam. Iako sam među prijateljima poznata kao neko ko je “dobro organizovan” i ko zna šta hoće, i ja sam se par puta našla u situaciji da pomalo kukam i ništa ne preduzimam. Razlog je bio jednostavan:

Ljudi češće znaju šta ne žele.

Šta ja u stvari želim?

Neretko su ljudi nezadovoljni karijerom, izgledom, društvenim životom itd., ali ne znaju kakva konkretna promena bi im godila. Da li da peče kolače za novac, da šije, da uči programiranje? Da li da se baci na dijetu ili da se ošiša na kratko? I tako se pitanja iz dana u dan nižu u beskraj, a ciljevi ostaju nedefinisani.

A nekad je u pitanju opšte nezadovoljstvo. Znate ono kada kažemo “nezadovoljna sam svojim životom u celosti”? To se dešava kada se ljudi udalje od toga koje vrednosti su njima najvažnije. Nekom je to ljubav ili porodica, nekom karijera, a drugima to može biti uspeh, moć, materijalno bogatstvo.

U jednoj takvoj situaciji kada i ja više nisam znala čemu u stvari težim u životu, meni je pomogla sledeća vežbica:

Zamislila sam sebe kako ležim u samrtnoj postelji i razmišljam o svom ispunjenom i srećnom životu. Šta je to što ga je učinilo takvim? Koje su to oblasti života kojih se najradije sećam? Postignuća? Da li ima nešto za čim žalim što nisam probala?
Napisala sam 5 najvažnijih vrednosti i poređala ih po prioritetima. Najvažnije su mi bile porodica i (intimna) ljubav, a tada sam svoju energiju najviše trošila na karijeru i društveni život. Odmah mi je bilo jasno u kom pravcu treba da idu promene u mom životu.

Nikako da krenem!

Neki ljudi znaju šta žele i imaju jasno postavljen cilj, ali nikako ne mogu da se nateraju da krenu sa realizacijom. Iz iskustva kažem da je razlog tome neki njihov strah. Strah od promene, stah od neuspeha ili strah od gubitka komfora, jer svaka promena sa sobom nosi dozu odricanja, napora i neizvesnosti, jer ne znamo u potpunosti šta nas čeka i da li ćemo uspeti. Koliko često nam se u životu desi da nam se prosto ne mili da počnemo neku aktivnost? Mrzi nas da se pomerimo sa nulte tačke, odlažemo i tako lako krenemo da kukamo.

Međutim, kada nam je jako važno da nešto promenimo i kada nas nezadovoljstvo izjeda, traženje izgovora nas samo još više ukopava u mestu i pojačava naš doživljaj bespomoćnosti.

Sve majke će me razumeti kada kažem koliko mi je bilo teško da se vratim na posao posle jednogodišnjeg porodiljskog odsustva. Čak sam i kukala nekoliko dana, otvoreno pokazivala otpor prema poslu i želela da ga menjam.

No, sopstvenim lavovskim snagama sam izašla iz tog kruga i uz puno upornosti i istrajnosti došla do tačke gde mogu da kažem da sam baš zadovoljna pravcem u kojem ide moja karijera. Pored redovnog posla na kojem sam već više od 10 godina, posvetila sam se pisanju od kog sam počela i da zarađujem. Proglašena sam za oficijelnog Coca Cola blogera za 2016., priključila sam se Upwork platformi na kojoj polako nižem poslove i reference, sve više profesionalizujem svoj blog i ponude za saradnju su krenule da pristižu. A što je najvažnije, sve to kombinujem sa moje osnovne dve pomenute vrednosti: porodicom i mužem, koji uopšte ne trpe i nisu zapostavljeni.

Ono što sam uradila je sledeće: dala sam sebi dozvolu da kukam i da budem nezadovoljna par dana. Živ sam čovek, neka me. Važno je sebi dozvoliti i neprijatna osećanja i ne forsirati uvek da nam sve bude “cveće proleće”. Naravno, samo na neki period. Onda sam jednostavno rekla Dosta je! i kao na filmu pre početka snimanja neke scene vizualizovala ono Action! Krenula sam da kujem planove i svašta lepo me je dočekalo iza ugla.

Hoću sve i hoću odmah!

Čak i kada ljudi znaju šta žele i kada su spremni na promene, lako se javi jedan veoma čest problem: žele ostvarenje svojih ciljeva odmah i u celosti! A istina je samo jedna:

Koliko god često želeli ekspresno da dođemo do cilja, život nas iznova uverava da je to teško ostvarivo. Potrebno je puno konkretnih planova, truda i strpljenja da bismo došli do ispunjenja svog sna!
Iako ima onih koji misle da je planiranje za dosadne ljude i da to samo kvari uživanje, ja nikad nisam bila tog stava. Smatram da u odraslom užurbanom svetu uspevaju samo oni ljudi koji imaju jasan cilj i konkretan plan kako do njega da dođu. Ovde pre svega mislim na oblasti kao što su ostvarivanje uspeha u karijeri/hobijima, putovanja, generalna organizacija života i opšte psihičko i fizičko zdravlje.

Taj plan ostvarenja cilja nije ništa drugo nego skup sitnih koraka koji će nas odvesti do krajnjeg odredišta. Što detaljnije sve isplanirate, bliži ste svom cilju. Moja želja je da jednog dana promenim zanimanje. Trenutno od pisanja ne zarađujem dovoljno da bih mogla ostaviti redovni posao, ali polako ga usavršavam i gradim reference, pa ko zna? Možda mi to uskoro bude jedini posao, baš kako bih volela.

Krajnji, dugoročni cilj je taj koji je obično od veće važnosti i značaja za nas, ali zato što je on u dalekoj budućnosti mi prema njemu brže gubimo pozitivan stav i ranije odustajemo. Zbog toga je važno da budemo zadovoljni svakom malom promenom koju napravimo i da sebe ponekad i pohvalimo zbog toga. Što da ne!?

Da na kraju sumiram ono što je najvažnije u ostvarenju ličnih ciljeva:

Osvestite vrednosti kojima težite u životu. Tako ćete lakše moći da definišete i konkretne ciljeve.
Nakon postavljenog cilja pokušajte da otkrijete šta vas sprečava da krenete u realizaciju: strah od promene, strah od neuspeha ili strepnja zbog gubitka komfora. Zapamtite da u životu najčešće moramo malo trpeti, da bismo posle dugoročno uživali.
Ne može sve u životu biti “odmah sad i ovde”. Put do cilja popločan je sitnim koracima, koje ćemo uspešno preći samo uz puno strpljenja, učenja i istrajnosti.
Pohvalite i nagradite sebe za svaki mali uspeh. Sve se računa, nemojte biti strogi prema sebi.
Nije sramota sve potanko isplanirati. Možete sve čak i zapisati i nositi kao podsetnik u novčaniku. Neka vam to bude motivacija koju uvek imate pri ruci kada želite da odustanete.

A kada svoj san ostvarite, samo nebo je granica!

Izvor : AleksandraBirta.com