Search for content, post, videos

Nasilje nad ženama – masovni ubica sa prigušivačem

nasilje nad zenama
nasilje nad zenama

nasilje nad zenama

Nasilje nad ženama je jedan od najvećih društvenih problema, koji ima niz negativnih posledica kako za žene, porodicu i njene članove, tako i za celu društvenu zajednicu. Nasilje je u porodici najčešće prikriveno, nevidljivo ili prihvaćeno kao uobičajeno ponašanje zbog patrijarhalnih shvatanja o odnosima polova. Odlikuje se dugotrajnošću jer same žene žrtve, često se mire sa svojom ulogom i retko komuniciraju sa spoljnim svetom, koji najčešće nasilje smatra opravdanim. Dok u nekim delovima sveta ono se smatra zločinom, oblikom kriminaliteta, jer su žrtve ženskog pola i tamo je biti žena – opasno po život.

Svaka druga žena u Srbiji tokom života bila je izložena nekom obliku porodičnog nasilja. Fizičko nasilje iskusi 32% žena, a psihičko čak 48,7% njih. Pitala sam Google i stručnjake kako da prepoznamo i zaštitimo se od nasilnika.

Nasilništvo nije reakcija na stres. Nije afekat. Nije “on ne može da se kontroliše”. Nije “pukao čovek, dešava se”. Nije… sve ono što bi vam palo na pamet da možda jeste.

Nasilništvo je – potreba za dominacijom i potpunom kontrolom.

Toliko je jednostavno i toliko je strašno u svojoj jednostavnosti.

Mnogo je pitanja sa kojima se žena suoči pre nego što stigne do poražavajuće spoznaje da je žrtva nasilja. Jer, nasilje ne ostavlja uvek vidljive posledice. A te “nevidljive” posledice bole više nego što je moguće iskazati.

Nasilje je opasno, prikrada se neprimetno i može biti tako suptilno da je i ženi koja mu je izložena ponekad teško da ga prepozna i imenuje, što stvari čini samo još težim.

Dovede vas u stanje stalne strepnje i preispitivanja: zašto sam “ništa” u njegovim očima, gde grešim, šta je trebalo da uradim, šta sam mogla da uradim… A suština problema nikad nije tu. Uvek je u onoj drugoj strani. U čoveku koji drugo ljudsko biće dovede do toga da posumnja u sve što jeste, u sve što je ikada bilo. I u sve što bi moglo biti.

Vređanje, kontrola, pretnje…

emotivno nasilje nasilje u rukavicama

emotivno nasilje

“Nasilje u rukavicama” ili emotivno nasilje ispoljava se na različite načine. Ono može da podrazumeva omalovažavanje, vređanje, ignorisanje, korišćenje privilegija, ismevanje, podrugivanje, prigovaranje, pretnje, prinude, zastrašivanje, kontrolu, izolaciju, prezir… Dakle, čitav niz različitih ponašanja koja ne moraju da se jave odjednom, koja mogu da se javljaju postepeno, jedno po jedno, mogu da se menjaju, ali mogu da budu i istovremeno prisutna.

U kojoj formi će se javiti u određenoj partnerskoj zajednici, zavisi od osobina i onoga ko čini nasilje, ali i onoga ko nasilje trpi, kao i od okolnosti. Ali, bez obzira na pojavni oblik, svako nasilje ima samo jedan ciljuspostavljanje potpune kontrole nad žrtvom.

Nasilnik želi da uspostavi kontrolu nad svakim aspektom života svoje žrtve. On će koristiti različite mehanizme da to postigne i ne mora nikada da iskoristi fizičko nasilje. A kad se jednom postigne ta poslušnost, onda je lako stvoriti i utisak da žena dobrovoljno ostaje u partnerskom odnosu.

Stvar je u tome da će većina nasilnika vešto kombinovati nasilna ponašanja i odnos u kojem nema nasilja.

Ono što je ključno je što se i u tim nenasilnim epizodama uz izvinjenja i opravdanja provlači nit ženine krivice: “žao mi je ALI… da ti nisi to i to, ja ne bih…”, “neću nikad više AKO ti ne budeš…”.

I to je ujedno i prvi signal za uzbunu. Ako niste sigurni šta vam se dešava, ako imate sumnje, a ne biste da se ogrešite i nešto što je uobičajena svađa, do kakvih dolazi i među onima koji se najviše vole, proglasite za emotivno zlostavljanje, poslušajte šta vam on govori… Taj čovek kojeg toliko volite… Taj čovek čiju ljubav toliko želite… Ako kaže “ti znaš da te ja volim, ja nikad ne bih to uradio, ali TI si me NATERALA…” skupljajte snagu. Trebaće vam.

Ima li tu ljubavi?

Partnerski odnos uvek počinje kao ljubavni odnos. Žena se zaista zaljubi, zavoli partnera. I on nju zavoli. Ali voli je na jedan posesivan način, voli je tako da može da je kontroliše, tako da njeno ponašanje zavisi od njegovih želja i očekivanja. A ako ona na njih ne odgovori na način na koji je on zamislio, to njemu daje za pravo da ponovi nasilje, bilo emotivno, bilo fizičko. Ljubav je važna na početku, jer žena zavoli onaj deo partnera koji je brižan i nežan, koji ume da voli. I upravo svest o tome da postoji i ta druga strana njegove ličnosti zadržaće ženu u takvom odnosu, nekad i godinama, tokom kojih će ona menjati sebe, ne bi li prizvala ono za šta veruje da je njegova “prava” priroda.

Statistike pokazuju da nasilnici mogu biti muškarci bilo koje profesije, nivoa obrazovanja, materijalne situacije, nacionalnosti. Često se nasilnici ne mogu prepoznati, jer su u svom muškom ili profesionalnom društvu prihvaćeni.

Problem je u tome što kad jednom dospete na kurs “ja sam kriva nije trebalo da… ili trebalo je da uradim to i to…” – tome nema kraja.

Ne postoji određeni broj zahteva. Nasilnik na jedan hiroviti način menja pravila, menja zahteve, stalno dodaje nešto ili nešto menja, zbog čega žena ni na koji način ne može da predvidi koja njena ponašanja, zapravo “izazivaju” nasilnu reakciju. To za posledicu ima da je žena sve vreme u jednom stanju zbunjenosti, ako uradi možda je pogrešila, ako ne uradi, možda je opet pogrešila. Vrlo je lako zapravo svako njeno ponašanje proglasiti neodgovarajućim i uzrokom za njegovu burnu rekaciju koja se pretvori možda i u fizičko nasilje ili neki šamar.

Kako se prepoznaje šta je samo svađa (u kojoj nekad izlete i teške reči, jer ljudi smo, a ljudi greše) a šta je emotivno nasilje?

Kad je svađa u pitanju, vi imate obostranost. I nijednoj strani nije prijatno zbog toga, jer, ko voli da se svađa? Ali, ključno je da obe strane tu prihvataju odgovornost. Kad se strasti smire, oboje, i muškarac i žena, svesni su svog “učinka”. Kod nasilja toga nema, ne postoji reciprocitet. U nasilju je uvek jedan dominantan i on postavlja sva pravila, dakle možete se vi čak i braniti verbalnom agresijom, ali u nekom trenutku kad jedna osoba kontroliše ceo sistem, onaj ko ima dominaciju, ko ima moć onda pojača svoje nasilje, on zapreti, on stane tako da vas natera da se preplašite za sebe i da se zaustavite. Jer sada postoji ozbiljna pretnja da će vas on udariti, gurnuti…

Da, čak i ako muškarac nikada nije udario partnerku, ali ako ju je gurao, unosio joj se u lice sa izrazom koji može da zastraši, sa stavom tela koji se nadvija nad njom, onda ona ima jasnu poruku da on kontroliše situaciju, da on može da je prebije ako hoće. Dakle, vi nasilje razlikujete po tome što žrtva, čak i ako se brani, nikad nije u ravnopravnoj poziciji jer je moć nasilnika disproporcionalna njenoj. I drugo, ona je zastrašena, ona ima strah od posledica koje mogu da je snađu.

Ono što dodatno otežava situaciju žena koje trpe emotivno nasilje je što se često dešava da spolja to izgleda kao dobar odnos, takav čak da bi se na njemu moglo pozavideti. A muškarac kao da ima podvojenu ličnost – jednu za javnost, a drugu između četiri zida. Kako je moguće da nekome ko je pun razumevanja i blag prema ljudima, od bliskih do konobara u kafiću i prosjaka na ulici, ko hoće da pomogne, kad se zatvore vrata “izraste druga glava”? Kako se taj šarmantni, duhoviti čovek pretvori u dvoglavu zver?

To potvrđuje teoriju da su svi koji čine nasilje nad ženama kontrol-manijaci (control freaks). Njegov je cilj da nju kontroliše, ali takođe – on sebe može odlično da kontroliše sve vreme. On može da se suzdrži od svakog agresivnog ponašanja koliko god hoće, ako to ima neku funkciju, a vrlo je jasno da to ima funkciju, jer kad sebe prikazuje u pozitivnom svetlu, on stvara sliku iz koje je teško pretpostaviti i poverovati, da on može da radi “takve” stvari u četiri zida.

I onda kad žena zatraži pomoć ili podršku, ona ne može nikoga da ubedi šta se njoj dešava jer svi misle da je ona luda, da preteruje, da je suviše zahtevna, da je razmažena… Ona čuje od drugih sve ono što joj i on govori.

I upravo je to uzrok što vrlo često čujemo čak i žene kako kažu: “Ma i ja bih joj lupila šamar da sam na njegovom mestu, on je jedan divan čovek”. Okolina, dakle kao šablon prihvata njegovu priču.

Dodatni problem je u tome što žena tokom godina počne sebe da sagledava njegovim očima – ona menja sliku o sebi, ona zna da je nekada bila drugačija, i svesna je da ona danas nije onakva kakva je nekad bila, da se ta slika razlikuje, ona gubi samopouzdanje, gubi doživljaj da može da donese odluke, da može bilo šta da uradi dobro i da može samostalno da odluči o bilo čemu, uključujući i to da li će da ostane u toj vezi.

I to je ono gde možete da pomognete. Ako vam se požali prijateljica, rođaka, sestra, sestričina, kuma – slušajte. I imenujte ponašanje. Kad ona kaže šta joj se dešava, morate joj reći da je to pogrešno! Recite joj da je to što on radi – nasilje. Recite joj da je to što ona trpi – ZLOSTAVLJANJE. Recite joj da zaslužuje bolje. Podsetite je na ono kakva je nekad bila. Podsetite je da može sve što poželi. I budite tu.

Nemojte nikada reći “ma ti si luda”. Jer nije. Nemojte nikada reći “sama si birala”. Jer niko ne bira da živi tako. I nemojte nikada reći “ma ja bih…”. Jer je istina da pojma nemate šta biste. Niko od nas pojma nema šta bi. Sve dok se ne nađe u takvoj situaciji.

Evo i nekih jezivih PREDRASUDA o nasilju nad ženama:

  • Nasilje je privatna stvar porodice
  • Žene su krive za nasilje
  • Žene provociraju nasilje
  • Žene su mazohistkinje
  • Predrasuda o udatoj ženi
  • Dobra supruga treba da trpi nasilje
  • Malo nasilja doprinosi dobrom braku
  • Muškarac ima pravo da tuče svoju ženu
  • Alkoholizam je uzrok nasilja
  • Nasilnici se ne mogu obuzdati
  • Nasilnik je društveno poremećena osoba
  • Nasilnik je proizvod poremećenih porodičnih odnosa
  • Nasilje je problem siromašnih i neobrazovanih
  • Nasilje pripada prošlosti

A evo i statistika o tome ZAŠTO ŽENE TRPE NASILJE:

  • Zbog dece. Predrasuda je, da su deci potrebna oba roditelja. Psihološka istraživanja kažu da je za razvoj deteta dovoljan jedan roditelj, koji nije nasilan i koji je odgovoran prema detetu, a nasilnici nisu odgovorni prema deci.
  • Nezaposlenost žene – materijalna sigurnost
  • Neobaveštenost o svojim pravima
  • Primena mehanizma potpune kontrole i izolacije
  • Obećanje nasilnika da će se promeniti
  • Pogrešno traženje uzroka nasilja
  • Nasilnik izaziva krivicu kada žena želi da ode
  • Strah od pretnji ubistvom
  • Žene se nalaze u stanju “zamrznutog straha”, bespomoćnosti
  • Osećaj sramote zbog neuspešnosti braka
  • Nedostatak samopouzdanja
  • “Naviknutost” na nasilje od malena
  • Fizička i psihička iscrpljenost
  • Odsustvo od podrške najbližih
  • Religijska uverenja i običaji
  • Neefikasnost institucija

Postoje programi za eliminisanje nasilja nad ženama u Srbiji, među kojima je i akcija SOS TELEFON.

Oni vam dođu kao logistička podrška, a ja sam svim ženama koje trpe BILO KOJI VID NASILJA – ogromna moralna podrška. Zaista svim srcem saosećam sa vama. I plačem sa vama. I znam da ćete se izvući. I znam da ćete sve više da imate podršku u državi. Želim vam da istrajete na tom putu. <3

Ljubim vas,

mamajo-potpis

Izvor: mamaJo.rs