Search for content, post, videos

10 najčitanijih dela ruskih pisaca i po neka zanimljivost o njima

knjige ruskih pisaca
knjige ruskih pisaca

knjige ruskih pisaca

Zaostavština ruskih pisaca – klasika zaista je prava riznica mudrosti, patnje, učenja i ljudskosti. Nikada nije kasno nadomestiti nešto propušteno, naročito kada su u pitanju knjige. One nas čekaju da odaberemo pravi trenutak i zaplovimo sa autorima kroz njihov svet. Navedena dela su najprodavanija od svih i tek su mrvica tog ruskog bogatstva…

Lav Tolstoj. Rad Ilje Rjepina, 1901.
1. Lolita, 1955.

Jedan od najprovokativnijih romana Vladimira Nabokova. Napisan je na engleskom jeziku. Priča o odnosima između odraslog muškarca i dvanaestogodišnje devojčice raspaljivala je uobrazilju Amerikanaca. Roman je 1962. godine ekranizovao Stenli Kjubrik, a scenario za film napisao je lično Nabokov. Prema proceni Modern Library „Lolita“ je na četvrtom mestu rejtinga 100 najboljih dela napisanih na engleskom jeziku.

2. Zločin i kazna, 1866.

Danas se u Sankt Peterburgu organizuju ekskurzije po mestima gde se odigravala radnja ovog najpoznatijeg dela Fjodora Dostojevskog. To je urbani roman o običnom studentu sa Napoleonovim kompleksom. Dostojevski je bio prinuđen da ga napiše, jer je prokockao sav novac i nije imao od čega da vrati dugove zajmodavcima. Jedan od najčešće ekranizovanih ruskih romana (8 ekranizacija u inostranstvu) poslužio je i kao osnova za mnoge pozorišne komade.

3. Ana Karenjina, 1873-1877.

„Princip Ane Karenjine“ – tako se u društvenim naukama naziva početak romana: „Sve srećne porodice liče jedna na drugu; svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način“. Mnoge čitaoce iritiraju i glavna junakinja (prilično histerična ličnost) i melodramski sadržaj, ali roman je i pored toga doživeo preko 20 ekranizacija u svetu. Najnovija britanska filmska varijanta sa Kirom Najtli u glavnoj ulozi pojaviće se na velikom ekranu u septembru.

4. Rat i mir, 1863-1869.

„Sprava za mučenje“ svih ruskih đaka (obavezna lektira u njihovom školskom programu), četvorotomni roman-epopeja zamišljen je kao priča o sudbini dekabrista (učesnika ruskog plemićkog opozicionog pokreta 19. veka). Međutim, u potrazi za idejnim izvorima dekabrističkog pokreta Tolstoj je morao da se posveti ratu protiv Napoleona 1812. godine. Oko sedam puta je Tolstoj svojom rukom prepisao ceo roman, a pojedine epizode i preko dvadeset puta. Posle svake redakture on je u sopstvenom romanu nalazio idejne i literarne nedostatke.

knjige ruskih pisaca

knjige ruskih pisaca

5. Braća Karamazovi, 1880.

Najdublje i najsloženije delo Fjodora Dostojevskog. Pisac je umro pre nego što je završio rad na romanu. Postojeći roman je samo prvi deo zamišljene „Životne priče velikog grešnika“. Prema zamisli, Aleksej Karamazov je trebalo da postane revolucionar. Pisac nije dočekao prvi atentat na imperatora Aleksandra II, a da jeste, taj događaj bi njega, ubeđenog monarhistu, verovatno podstakao da okrene roman u sasvim drugom pravcu.

Fjodor Dostojevski. Rad Vasilija Perova, 1872.
6. Majstor i Margarita, 1929-1940.

„Majstora i Margaritu“ Mihaila Bulgakova ruska kritika nezvanično smatra najzanimljivijim romanom 20. veka. Priča, koja inače nije uobičajena za rusku književnost, sadrži „roman u romanu“, scene iz raznih kultura i epoha, opise đavola i Isusa koji protivreče prihvaćenim kanonima… Sve to fascinira čitaoca. Sovjetska vlast, međutim, nikako nije mogla da prihvati roman koji dira u pitanja religije, tako da je knjiga dugo kružila u rukopisima. Prvi put je objavljena u periodičnom izdanju tek posle piščeve smrti, i to u prilično skraćenoj, cenzurisanoj verziji. Danas se roman, naravno, objavljuje u celini.

7. Idiot, 1868.

Reč „idiot“ kod Fjodora Dostojevskog nije ni pogrdna, ni uvredljiva. Ona za njega ne znači da je čovek mentalno zaostao, nego da je neverovatno smiren i krotak. Idiot u romanu je knez Miškin, ovaploćenje hrišćanskog morala, „izabrani čovek“. Slika Hansa Holbejna mlađeg „Hristos u grobu“ podstakla je autora da napiše ovaj roman. Ustima kneza Miškina Dostojevski iznosi sopstvenu misao da gledajući tu sliku „čovek može i veru da izgubi“.

8. Doktor Živago, 1945-1955.

„Doktor Živago“ je istovremeno i roman i zbornik stihova glavnog junaka, lekara i pesnika Jurija Živagoa. Komunistička partija Sovjetskog saveza je došla do zaključka da Boris Pasternak dvosmisleno interpretira Oktobarsku revoluciju i druge „slavne domete komunizma“. Pasternak je 1958. godine za ovu knjigu dobio Nobelovu nagradu, ali je tadašnji lider SSSR Nikita Hruščov bio krajnje nezadovoljan tako visokom ocenom antisovjetskog romana, te je Pasternak morao da se odrekne nagrade. „Doktor Živago“ je objavljen u SSSR-u tek krajem perioda „perestrojke“ (1988). Tada je Nobelova nagrada namenjena Borisu Pasternaku uručena njegovom sinu.

9. Zapisi iz podzemlja, 1864.

Ovo delo Fjodora Dostojevskog nije veliko po obimu, ali reflektuje njegove umetničke i idejne principe. Veoma iskompleksiran čovek na granici ludila ne izlazi iz svog podzemlja i muči samoga sebe. Iz ovog „antijunaka“ kasnije su izrasli tragični likovi romana „Zločin i kazna“, „Idiot“, „Zli dusi“ i „Braća Karamazovi“. To je jedan od poslednjih ruskih intelektualaca koji sebe suprotstavlja celome svetu.

10. Jedan dan Ivana Denisoviča, 1959.

Klasično prozno delo o sovjetskim radnim logorima, knjiga Aleksandra Solženjicina koja je potresla SSSR i ceo svet užasom svakodnevice u koncentracionom logoru. O „Jednom danu Ivana Denisoviča“ pesnikinja Ana Ahmatova je napisala: „Ovu povest svako treba da pročita i nauči napamet, svaki građanin Sovjetskog Saveza“. Nikita Hruščov je odobrio izdavanje ove antisovjetske priče, pa ona nije morala da bude „u ilegali“, za razliku od drugih istinitih svedočenja o logorima. Zatim su usledila i druga Solženjicinova dela na istu temu, ali ona u SSSR-u već nisu bila tako toplo primljena. Štaviše, pisac je proteran je iz zemlje kad mu je dodeljena Nobelova nagrada.

Izvor: Ruska reč