Search for content, post, videos

Hemijski otpad – najopasniji zagađivač životne okoline

hemijski otpad
hemijski otpad je najveci zagađivac

hemijski otpad je najveci zagađivac

Hemijski otpad je sav onaj otpad koji je na neki način bio u kontaktu sa hemikalijama koje su opasni zagađivači životne okoline. To su hemikalije koje se svakodnevno koriste u domaćinstvu. Za pranje sudova, veša, čišćenje domaćinstva i tela. Da bismo smanjili zagađivanje životne sredine svi korisnici hemijskih supstanci bi trebali pravilno i da ih odlažu.

Efektivnost jednog sistema zavisi od svih učesnika u tom sistemu.

Uopšteno gledano, otpad može da se podeli u dve grupe: rizični (opasni) i nerizični (neopasni). Nerizični otpad je onaj koji podleže procesu recikliranja, a to su papir, staklo, plastika i neki metali. Rizični otpad je onaj koji opasno zagađuje životnu okolinu. I na taj način utiče na život svih živih bića na planeti. Zabluda je da samo velike indrustrije prave opasni otpad. On se stvara i u domaćinstvima, i zato je veoma važno podići svest svakog građanina o tome šta je, u stvari, hemijski otpad i kako se on pravilno odlaže.

Hemijski otpad je sav onaj koji pokazuje izvesna hemijska i biološka dejstva koja mogu naškoditi ljudima i životnoj sredini. To su eksplozivnost, zapaljivost, toksičnost, infektivnost i kancerogenost. Prema podacima SZO oko 25 % sveukupnog otpada koji se proizvede u Srbiji ima oznaku rizičnog otoada. Dalo bi se zaključiti da jedna četvrtina ne može baš mnogo da naškodi. Međutim, da li je baš tako?

Veza između pravilnog skladištenja otpada i javnog zdravlja je dobro poznata. Kroz istoriju se pokazalo da je higijena javnog prostora u kom se kreće veliki broj ljudi neophodna. 1348. godine vlasti u Firenci su donele zakon o čišćenju ulica jer se pojavila crna kuga. Izlišno je i pominjati da je ova bolest desetkovala stanovništvo Londona u XV veku. Pored isparenja i hemijske kontaminacije zemljišta, povećava se broj glodara koji su glavni prenosioci kolere, tifusa i kuge.

Dok uljuljkana populacija XXI veka misli da se iskorenjivanjem bolesti i vakcinacijom rešava problem stvari se kreći u potpuno suprotnom smeru.

Iako danas postoje mnogo uređeniji sistemi za odlaganje rizičnog otpada ipak nije neverovatno videti praznu flašu od deterdženta i kesu od praška za veš u standardnom đubretu. Da li je zakazao sistem ili korisnici istog?

Jer niko vas ne može naterati da reciklirate niti da odvajate rizični od nerizičnog otpada. Vi sami treba da budete svesni šta to čini vama i vašoj okolini. Da li ste znali da godišnje ugine oko dva miliona ptica nakon što pojedu ili se upletu u plastične kese bačene u vodu? Ovaj broj ne pokriva one uginule životinje koje su otrovane zbog ispuštanja toksičnih materija u kanale, reke i rečne sisteme.

Da li ste znali da jedna litra jestivog ulja zagadi milion litara pijaće vode?

Ono ulje koje skoro svaka srpska domaćica prospe u sudoperu…jer ne valja dva puta peći na istom…kancer…šta li…

Što se tiče hemijskog otpada veliki sistemi poput bolnica, domova zdravlja, apoteka, farmaceutskih i hemijskih industrija pravilno skladište rizični otpad. Oni su u zakonskoj obavezi da to rade. Međutim, šta se dešava sa malim čovekom? Kada potroši tu jednu flašu omekšivača za veš, kad potroši deterdžent za sudove, šampon za kosu, sredstvo za ribanje kupatila, kuhinje, šporeta, prozora? Da li je i mali čovek svestan koliko hemijskog otpada stvara jedno domaćinstvo?

Prvo se zagađuju vode, jer moderna domaćica sigurno najviše voli zvuk vode iz vodokotlića. Kad sve ode niz wc šolju to onda sigurno više ne postoji, zar ne? A šta se dešava sa ambalažom? Pakuje se zajedno sa starim novinama, korom od krompira i jabuka, pocepanim čarapama i još po nečim. I onda sav taj otpad iz jednog domaćinstva postane kontaminiran. Sa druge tačke gledišta, jedan deo je mogao biti recikliran. Drugi, organski, iskorišćen za dalju proizvodnju (đubrenje zemljišta)…

I tako, ode iluzija o čistoj životnoj sredini kao pokošena onom vodom iz onog vodokotlića.

Inuiti, narod koji živi na Arktiku, ima najvišu kancentraciju hemijske kontaminacije na svetu, uprkos tome što živi hiljadama kilometara daleko od mesta gde se hemikalije proizvode i koriste. To samo dokazuje da niko, ali apsolutno niko nije bezbedan od zagađenja životne sredine.

Zagađivanje okoline odvija se po veoma jednostavnom principu koji podrazumeva postojanje izvora, putanje i receptora tj. primaoca. Pitanje je da li i očuvanje okoline ima tako jednostavan princip? Ili je tu u pitanju neka mnogo komplikovana stvar?

Svako od nas u svom organizmu ima oko 500 sintetskih hemikalija unetih iz spoljne sredine koje nisu postojale pre 1920. godine.

Zakon Republike Srbije zabranjuje mešanje opasnog i neopasnog otpada. U prevodu, svako ko baci zajedno praznu flašu deterdženta zajedno sa novinama i plastičnom ambalažom može biti zakonski kažnjen. Republika Srbija od 2006. godine ima zakon koji obavezuje na pravilno skladištenje hemijskog otpada. Međutim, ista ta zemlja Srbija i dalje nema funkcionalan sistem za bezbedno odlaganje i uništavanje hemijskog otpada. Apsurd?

Kako bismo izbegli apsurd sopstvenog postojanja ne treba da se osvrćemo na besmislene situacije. Svet se menja na mikro, a ne na makro nivou. Promene uvek dolaze i polaze od pojedinca, a ne od mase. Od onog malog čoveka koji je jednog dana doneo odluku da više neće da zagađuje. Jer želi da živi bezbedno.

Izvor: Radna sveska za upravljanje medicinskim otpadom, Zavod za udžbenike, Beograd